Živiš li sa dementnom osobom?
Misliš li da je to tužno, stresno, naporno, zahtevno, ponekad neizdrživo?
Pa iz iskustva kažem jeste. Ne samo fizički naporno negujući tog nekog voljenog i dragog pored sebe nego pre svega emocionalno teško. Ne umem da objasnim taj razdirući bol neshvatanja zašto baš nama da se desi takvo treće doba. Neko je to lepo rekao – desio se život.
Živiš sa njim svakodnevno svedočeći izgubljenim, obrisanim kao gumicom sećanjima, uspomenama, likovima i pitaš se kada ćeš ti biti obrisana iz njegovog života. Znaš da će i to doći, više je nego sigurno.
Ali bez obzira na sve život sa osobom obolelom od Alchajmera ume da bude i komičan i emotivno lep.
Moj muž je pacijent sa dijagnozom Alchajmer. Po prirodi Z. je topao i tolerantan čovek, vrlo duhovit na jedan nenapadan domišljat način.
Bolest od koje moj Z. boluje ima razne oblike. Zbunjenost, dezorijentacija, neprepoznavanje … mogla bih još da nabrajam. Ali ono što nama komplikuje život, dakle i Z. i meni je njegovo prekratko memorisanje činjenica i informacija u realnom vremenu. Znači sve što vidi, doživi ili čuje u narednih dva minuta, ma hajde da kažem četiri minuta je izbrisano iz njegove memorije. Kao da se nije dogodilo. Pa tako recimo ponekad doručkuje dva-tri puta, pita za prijatelje zašto se dugo ne javljaju, gde su šta li rade, a oni su upravo desetak minuta pre otišli od nas posle posete.
Naša mladja ćerka ne živi više u Srbiji. Ona ima ćerkicu koja je naša prva unučica i koja nam je svojim dolaskom na svet i u našu porodicu veliku radost priredila. Njih dve su sticajem okolnosti često kod nas u Beogradu. Srećna strana ovog korona vremena je rad od kuće, pa ćerka dodje sa našom unučicom da nas obidje i može da ostane duže jer radi on line.
Naravno da je vidjenje sa našom unukom veliki srećni dogadjaj za nas oboje. Ali za mog Z. je to doživljaj koji se ponavlja kad god njih dve negde odu u šetnju i kada se vrate kući deka se obraduje kao da su upravo sletele. To da su izašle pre dva sata u šetnju nije činjenica koju je zapamtio.
Naša ćerka kaže kako je to divno i jedinstveno, on se uvek iznova i iznova raduje, što niko od nas nebi mogao. Njemu je svaki njihov ulazak na naša vrata praznik. Stvarno tako i jeste.
Ian Schneider sa sajta Unsplash
Često se dešava da i ako nas dvoje živimo sami, nekako zaboravi ko sam ja. Činim mu se poznata i bliska i pripadam tu, ali nisam njegova žena J, ona je negde izašla. Ponekad odmah registrujem kada se ta konfuzija u njegovoj glavi dogodi, ali nekada ne primetim odmah.
Tako sedimo jedno veče dugo ispred televizora i ja kažem „hajdemo na spavanje, umorna sam“. Krenemo prema spavaćoj sobi a on me pita „a gde ćeš ti da spavaš“. „Pa ovde, pored tebe“, kažem. „E to ne može, to je mesto moje žene. Ti jesi lepa žena, ali moja J. će se vratiti i spavaće sa mnom, ne ti, to ne bi bilo uredu.“
Moje drugarice kažu: pa to je divno, smatra te lepom i ne želi da te izneveri sve jedno u koliko „primeraka“ te vidi. U pravu su, to je moj Z.
Naslova slika: Harli Marten sa sajta Unsplash
