Jedno neočekivano lepo leto

Jedno neočekivano lepo leto

Došavši na ovaj svet od prve sekunde je svoju mamu gledala širom otvorenih očiju. Direktno, zenica u zenicu, mirno nekako sa obožavanjem i pokadkad vrlo upitno.

Prolaze meseci uživanja u njoj i njenom u ljubopitljivom i neprekidnom istraživanju okoline. Sa svojih manje od desetinu meseci šećka se po Jevropi i upija kao sundjer slike, zvuke, likove. Svuda je kod kuće, doduše jedno oko stalno usmereno prema mami, ne prepušta ništa slučaju. Iznenadjenja su lepa, ali kada su po njenoj volji i zamisli.

Stigla je u našu, zapravo svoju kuću, početkom leta. Još uvek pandemija svuda, i odakle dolazi i kod nas u Srbiji.

Silno smo joj se obradovali, konačno posle nedelja i meseci samo jedne te iste teme i brige nešto lepo, živahno, razbibrižno i naše. Radujemo se da nas neće buditi mobilni telefon nego smeh naše unučice. Nakon što otvori oči ujutru kreće prava, istinska radost življenja. I ona je spremna za nova uzbudjenja i radovanja, a i nas dvoje, baka i deka.

Ali ja sam ipak još uvek baka-početnica. Trebalo bi da u danima kada majka radi u ovom novom sistemu i ogranizaciji – radiš, a sediš kod kuće, ja da se brinem o bebi. Lagana zebnja i ako je već žarko leto, kako ću. Sa svojom decom je drugačije, čini mi se da nisam imala toliku tremu, a i godinice su druge bile. Prebiram po glavi koliko je moja majka imala godina kada je počela našu prvu bebu da čuva. Mnooogo manje, bila je značajno mladja. Dakle samim tim i spretnija i jača. Hmmm.

Ustanovile smo jutarnje šetnje. Izadjemo nas dve u obližnji park, tačnije izvezem je u kolicima. Za nju sreća živa i radost. Počinje novi dan, nova avantura. Prolaznici šetaju svoje ljubimce, ptice lepršaju, doduše golubovi više kao nespretni piloti ateriraju na zemlju i grane. Od težine valjda, hrani ih ko kako stigne, pa su formata kokoši.

Pred podne istrčavaju dečica na igrališta. Neverovatno kako joj sasvim drugu vrstu pažnje, privuku deca. Odrasle posmatra mirno, proučava, proprati ih u prolazu i to je to.

Kada vidi decu, svih uzrasta, i one već velike porasle ipak nepogrešivo svrstava decu, u njene…

E onda se sve na njoj raduje, okice, rukice, nogice… a naročito palac na levoj nogici. Kreće predivni, široki osmeh, pokušaji da se nešto dobaci, skrene pažnja „i ja sam tu, evo samo još malo da porastem, pa ću potrčati ka vama“.

Prati sve šta rade, igraju, penju se. Kako samo postiže da vrti glavicu na sto strana da nikoga ne izgubi iz vidokruga. Pruža rukice ili ako igraju košarku recimo, pomno prati igru, kao – sve sam skapirala.

Onda kada je tako fokusirana stupa na scenu palac levog stopalca. E on je antena za pojačavanje utiska, pomera ga, udaljava od ostalih prstića, kao da hvata neku nevidljivu vezu, navigava, pojačava utisak ili šta već. Uzbudjenje je veliko.

Nika
Slika iz lične arhive

I za svoju baku-početnicu ima razumevanja. Povremeno se okrene prema meni, malo da proveri da li sam tu a i da mi da podršku: ne brini bako, biću dobra, izguraćemo mi zajendo… Retko plače, zna da mama radi i da smo nas dve tim u tim satima. Onda, kao da mi olakša, da mogu i da sednem na klupicu i predahnem, moja unučica zadrema.

Odspava taman koliko treba. Kada se budi kao da te vasiona obasja. Njen osmeh odagna sve misli i primisli. Samo je ona tu, jedna jedina – prva unučica.

Ne znam kako je vama proteklo ovo korona-leto. Meni predivno, toplo, veselo, razbibrižno, prepuno emocija i igre.

Svakodnevni napredak u odrastanju naše unučice i našeg uživanja i napretka u novim ulogama bake i deke. Vraćaju se mirisi, sećanja, maženja i slike divnih dana kada smo mi podizali naše dve bebe, a opet novo iskustva i nova uloga. Sve se okreće i pokreće i to je istinska čarolija življenja.

Naslovna slika: Ostap Senyuk sa sajta Unsplash

Podeli sa drugima!