Hodanje mi je omiljena fizička aktivnost

Photo by Daniel Reche from Pexels

Tokom ovih dana kada smo zbog epidemije korona virusa bili zatvoreni hodanje mi je veoma nedostajalo. Druženje sa prijateljicama i familijom sam održavala preko telefona, odlazak u kafiće, šoping, pozorište i posete ću nadoknaditi, ali kretanje i šetnja su mi baš falili.

Naučnici tvrde da je hodanje lagana fizička aktivnost koja mnogo koristi našem zdravlju. Šetnja ne zahteva puno napora, a ako se praktikuje često ili svakodnevno može doprineti gubitku kilograma ako to želiš.

Ja nisam neki sportski tip, ali volim hodanje u određenom tempu. Trudim se da kada god mi to dozvole obaveze, a da to bude bar svaki drugi dan, odem u šetnju. Omiljena mi je Ada Ciganlija u Beogradu. Staza je ravna, radnim danom nema puno posetilaca, uvek je čisto.

Pošto odem ranije u toku dana, obično ni zaposlenih u kafićima još nema, pa dok ja odšetam planirani broj koraka i kafići se otvore. Ako je zima, zagreju se unutra, pa mogu da predahnem uz kaficu i prelistam novosti i poštu dok se ne vratim kući.

Šatati sam ili u društvu

Često dođem i sa drugaricom, ali mi ne smeta da sam sama. Ja za razliku od većine nemam slušalice u ušima. Više volim da posmatram vodu, prirodu, osluškujem udaljenu buku, igram se pokušavajući da prepoznam zvuke.

Tu sam skovala mnoge planove, ništa revolucionarno, više praktično, a i taj mir i udaljenost od uobičajenog mi poguraju i neke nove misli i ideje, pomognu da stvari vidim iz drugog ugla. Kao da se pročistim, što zbog šetnje, što zbog blizine vode.

Moje druge marš-rute su šetalište pored Dunava, potez Novi Beograd – Zemun ili Kalemegdanske nepregledne staze. E tu sam u akciji sa drugaricama. Istračeramo se pa i ne primetimo kada predjemo sve te mnoge hiljade koraka.

Ovaj način fizičke aktivnosti je svima dostupan i za razliku od drugih oblika rekreacije, ne zahteva nikakvu posebnu opremu osim udobne obuće.

Šetanje po stanu ili kući kada se ne može napolje

Ovih dana dok smo bili zbog epodemije zatvoreni i u satima kada sam mogla da izadjem napolje obično bih samo obavila neophodnu kupovinu ili neku drugu obavezu i vraćala se kući. Nisam te slobodne sate za izlazak koristila za šetnju. Nekako sam se osećala nebezbedno, nije mi prijalo.

Moji ukućani stariji od 65 i ja smo organizovali šetačku stazu kroz stan. Pomerili par komada pokretnog nameštaja, trasirali put i dva puta dnevno, jedan po jedan, hodali po odredjenoj stazi, tek da nam noge ne zakržljaju.

Pokazalo se to kao dobro još u prvim danima, prvo prodje ti vreme, u zadatim okolnostima se ipak krećeš-nekako pa i nije tako loše. Tempo sam odrediš i koliko-toliko smo održali kakvu-takvu kondiciju. Dakle muka zakon menja.

Istini za volju kada su mere počele da popuštaju pa smo svi, mada u kasnopopodnevnim satima, ali ipak daj šta daš, mogli da izadjemo u šetnju videlo se da je to samo bila iznudjena „civilna vežba“. Šetnja na otvorenom, pa makar i 600m oko kuće, pošto živimo u tako reći parku, zanačjno više je prijala.

Kada su vanredne mere sasvim popustile i kada sam se vratila u šetačku rutinu moram da priznam i pored održavanja kondicije u kućnim uslovima povrtak je bio naporan. Prva ozbiljnija šetnja posle bezmalo 2 meseca u dobrom tempu jedva da je dobacila do četiri hiiljade koraka. Neprijatno sam se iznenadila, ali šta je tu je. Nastavila sam i za sedam dana dostigla 10 hiljada koraka. Čestitala sam sama sebi.

Borkovac
Borkovac kraj Rume (slike iz lične arhive)

Borkovac

Nedavno je moja drugarica J. pomenula jezero i izletište pored Ruma, Borkovac. Onda smo nas četiri odlučile da baš tamo odemo na prvi izlet van grada nakon epidemijske apstinencije. Rečeno – učinjeno.

Svega oko šezdesetak kilometara, put vrlo dobar, prvo autoput prema Rumi, a onda regionalni, sasvim dobar. Na prvom skretanju prema Rumi se odvaja i put za Borkovac i pravo te dovede do istoimenog hotela sa bazenom i spa uživancijama.

To nas ovog puta nije interesovalo, ali boravak na vazduhu jeste. Taj dan beše baš lep i sunčan medju nekoliko kišnih, te nismo časile ni časa nego u šetnju po poljima i voćnjacima oko jezera. Uzivancija prava, divan vazduh, sunčan dan, lep priprodni ambijent. Bulke na sve strane, u jezeru jedan labud. Milina. I neprimetno odšetasmo 14 hiljada koraka. Bravo za dame!

 

Već sam ranije pisala da pola sata dnevno šetnje snižava krvni pritisak, šečer u krvi i ubrzava metabolizam. Takodje, boravak na svežem vazduhu i rekretivna šetnja podižu raspoloženje.

U našem dobu nije svaki dan praznik. Višak kilograma, povišen krvni pritisak, deca daleko, suprug poboljeva – šta reći, bolje izaći na vazduh i odbrojati tih 6-7.000 koraka, pa i 10.000 .

Naša su tela stvorena da bismo hodali, pa valjda smo se zato tokom evolucije i uspravili.
Piši koja je bila tvoja rekreativna aktivnost tokom” zatočeništva” zbog epidemije. 🙂

Naslovna slika: Daniel Reche ca sajta Pexels

Podeli sa drugima!