Plavi Beogradski Vrabac-bus

Plavi Beogradski Vrabac-bus

Danas sam, sedeći u omiljenom kafiću pored spomenika knezu Mihajlu ugledala tik uz baštenske stolove plavog Beogradskog vrapca u prolazu. Naravno da nije leteo, to je zapravo novi Vrabac-bus.

Najavljeno je u medijima da će prevoz električnim vozilom Vrabac početi 1. septembra i održalo se obećanje. Trasa je oko 2,5km, ima 8 stanica, vozi do 10 sati uveče i polazi sa Obilićevog venca. Vozači su bar danas, bile isključivo dame. Na Vrabac-bus se čeka oko 10 minuta. Za ovo kratko vreme koliko je u upotrebi vozači kažu da ga najviše koriste stariji sugradjani. Isprate unuke u školu ili odu do obližnje prodavnice ili slično. Tursiti manje, ali se očekuju i oni. Prevoz je besplatan, vrlo bitno!

Čini se da će za turiste biti manje interesantna vožnja Vrabac-busem, jer ima metalni krov, nije transparentan kao na turističkim autobusima, pa zapravo se iz njega vide samo prizemlja i prvi sprat gradjevina pored kojih se prolazi.

Plavi Beogradski Vrabac-bus
Slika iz lične arhive

„Avanturističko“ srce nije izdržalo i podjoh za njim. Neime sporo vozi, pa bi čovek mogao i da uskoči mirne duše, ali se nisam odvažila. Sačekala sam da se isprazni na stanici na Obilićevom vencu kod garaže i ukrcah se. Mlada, lepa i odlično raspoložena dama-vozač nas je informisala o vremenu polaska, preporuci da se vežemo i sličnim opštim informacijalma.

Čim smo krenuli, pored hotela Mažestik ka Trgu Republike udjosmo u kolonu šetača i dama-vozač je vrlo vešto, bez korišćenja sirene da nikoga ne uzbudi, lagano milela dalje. Izlete mi pitanje: zar nemate svoju trasu? “Ne, nemamo, ali ja pazim da ne uznemirim pešake” objasni nam ona.

S obzirom da je vozilo na električni pogon skoro da je bešumno, pa šetači i ne čuju da je iza njih kako bi se sklonili da se vrabac proveze mimo njih. Naročito su bile zanimljive dve situacije. Mladić sa slušalicama u ušima šeta čika-Ljubinom, sluša omiljenu muziku odgovarajuće jačine primerene njegovom dobu, verovatno u želji da se makar zvukom izoluje od okruženja, i na pamet mu ne pada da mu se iza ledja već duže šunja Vrabac-bus. Dama-vozač je vozila , milila tako reći da mladića ne prestraši.

U sledećem trenutku kada smo ga mimoišli zaustavismo se ispred situacije gde mama čučeći pored kolica svoga mezimca, koji lije potoke suza, ubedjuje da će se sigruno opet vratiti, samo da za čas nešto obave na drugoj strani…sve mi mame iz Vrabac-busa smo joj držali palčeve da ga što pre ubedi, da malac prestane da plače, da ona ode svojim, a mi svojim putem.

Mladi putnik iz Vrabac-busa iskoči na Studentskom trgu, a mi produžismo ulicom Kralja Petra na Kosančićev venac. E to je bilo iskustvo! Predivna, Bogu hvala autentična i nedirnuta kaldrma Kosančićevog venca nije baš najbolji prijatelj Vrabac-busu, a ni putnicima u njemu. Istruckasmo se do Topličinog vemca. Cenim da ako je neko i imao neki kamičak u bubregu sigurno ga je se otarasio nakon ove deonice puta.

Eto nas i na kraju puta, cvetni i pun šetača Obilićev venac i početna stanica. Nasmejana dama-vozač i mi puni zahvalnsoti rastadosmo se uz reči hvale za strpljenje i njene vozačke veštine u prepunom epicentru Beograda.

Preporučujem vožnju!

Podeli sa drugima!