Inspiracija u doba korone

Inspiracija u doba korone

Ne znam kako ti, ali ja nemam baš nikakvu inspiraciju tokom ove epidemije. Naprotiv, kao da me je neko isključio, okrenuo prekidač i ugasila se volja. Za sve moram da se nateram ili lepše rečeno posebno motivišem. Hajde sada probaj nije teško, ovo je za tvoje dobro, bićeš umornija pa ćeš brzo zaspati, možda ti se i misli razbistre, zapni pa će ti i kuća biti čistija i tako u nedogled. Hajde ovo, hajde ono.

Sećam se vremena kada sam još hranila našu mladju kćerku koja je bila mrljava i spora, ali samo kada je trebalo da jede. Moj muž i ja smo je hranili na smenu. Morali smo da izmišljamo pričice da je zabavljamo dok jede, a onda bi ona prestala da žvaće, usporila do besmisla, pa onda opet uzbudjiv zaplet priče da je ubrzamo i tako iz početka. Nekoliko godina.

Osećam da bi sada i meni prijalo da mi neko priča priče da se zaboravim. Ali nema ko. Onaj ko je pored mene i ko je uvek pričao predivne priče više nije u stanju. A i u meni je mašta zaspala. Ne zato što sam uplašena, jesam, ali bilo je tih situacija i ranije u bližoj prošlosti, pa nisam utrnula. Ovo je nešto što ne čuješ, nema ukus ni miris, ne vidiš ga, a jasno ti je, a i nije, da treba da se zaštitiš.

Photo by Andrea Piacquadio from Pexels

Prvih dana od kada ne izlazimo mislila sam posvetiću se pisanju, ali jedva da sam nešto napisala prošlog meseca. Onda sam mislila baciću se na spremanje kuće – temeljno. Nije da nisam, ali kratkotrajno me je držao zanos. Zadovoljila sam se pretresanjem fioka, sredila slike u laptopu i… pa ništa više značajno.

I na dalje me ništa ne ispiriše samo što kažu mladi, imam potrebu da blejim.

Pročitah nekoliko knjiga, nisam baš odabrala prave, dobre jesu ali ne i razbibrižne. Jednu bih preporučila svima koji žele da započnu sosptveni posao, da je pažljivo pročitaju, da ne bude posle: “Niko mi nije rekao”. Ne samo da je rekao nego i napisao i to onaj pravi Fil Najt, Umetnost pobede – Memoari tvorca Najkija.

I još jednu bih preporučila, nije lagano štivo, ali odlično. Beogradski trio Gorana Markovića. Možda ipak sačekaj da ovo prodje, pa je onda čitaj.

Popodne uz kafu i ukućane heklam kćerki haljinu za leto. Ne uživam, radim mehanički. Što je najneverovatnije i završiću je, a nisam verovala da će stići za ovu sezonu. Ali šta raditi zatvoren, nego raditi. Ipak radost mi je što je haljinu ona izabrala i želi je, pa neka joj bude.

Starijoj ćerki povremeno skuvam po neko jelo, kao da im uštedim vreme, a i ona i njen muž rade od kuće i imaju vremena. Ali eto, kažem ti, tek da nešto radim, da dan prodje i da mislim da sam svoje dete obradovala. Nedavno joj je bio rodjendan, ali u sred policijskog časa, pa se na brzinu okupismo dan kasnije. Na distanci i mi i misli.

Često telefoniram sa prijateljima i to me veseli. Nekada su razgovori dugi, nekada kraći, ali čine da imam utisak još se družimo onako kako uslovi dozvoljavaju.

Hoće li ova epidemija proći već jednom, pa da pokušamo da se vratimo u život. U prethodno stanje sigurno ne, kažu nikad više ili bar ne skoro, ali bar nešto što liči.

Ali ipak imam jedno veeeliko radovanje u duši i srcu. Dodje Viberom svako malo – moja unučica, odnosno njene slike. Ona ima nekoliko ponosnih meseci, napredna beba, vesela i voljena devojčica. Menja se od slikanja do slikanja. Uživanje je gledati transformaciju i napredak. Ujutru kada se probudim prvo zgrabim telefon da proverim da li se već slikala za dobro jutro baki i deki. Ako nije pogledam neku od starijih pristiglih slika, uvek nasmejana izmami mi osmeh. Čim ovo zlo prodje, eto mene, grliću je po ceo dan i razmaziti samo tako.

Hajde javi se, kako ti guraš kroz ove dane? Podeli tvoje ideje i aktivnosti sa nama.

Naslovna slika: Anna Shvets from Pexels

Podeli sa drugima!