Savićka ne zna da čita

Savićka ne zna da čita

Naš dragi drugar ima unuka u predškolskom uzrastu. Dečak je veoma živahan, sklon i vešt igrama, ide u vrtić, društven i okružen naravno neizmernom ljubavlju svojih, a posebno još mladjanog deke.

Kako su roditelji ovih dana poslovično prezauzeti i radno vreme praktično ne postoji, iz vrtića ga često uzima deka. Dovede unuka kod sebe kući, zabavlja se sa njim, užuva da ga dečak „podučava“, idu u park, igraju fudbal voze bajs. Rečju dobri su pajtosi i nije im dosadno kada su skupa, ne moraju da igraju igrice svak na svom tabletu. Naprotiv, komunikacija je živa.

Nedavno isti scenario, posle vrtića stigoše u dekin stan i dečak odmah seda za sto, uzima papir i olovku i pognut i skoncentrisan kreće da nešto piše. Bude ponudjen sokom, možda neka voćka, ne nema vremena, piše.
A šta to pišeš, pita ga deka.

Pišem Savićki ljubavno pismo, odgovara.
Baš ljubavno?A ko je Savićka?
Pa devojčica iz vrtića, ona što sam je pozdravio na izlazu, kaže dečak.
Deka opet: A zna li Savićka da čita?
Dečak pišući i ne podižući glavu: Ne, ne zna, ali ni ja ne znam da pišem.

Podeli sa drugima!