Za proslavu Abrahama sam prvi put čula kada sam slavila jubilarni 50ti rodjendan i kada mi je od kolega iz Slovenije stigao ogroman buket predivnog cveća kome sam se mnogo dana divila i u njemu uživala. Čestitali su mi moj Abraham-jubilej. Pitala sam ih „zašto Abraham?” Pa tako, zato što je pedeseti rodjendan.

Onda sam par godina kasnije bila pozvana kod prijateljice u Ptuj na proslavu njenog Abrahama. Bilo je divno, svi njeni najmiliji, porodica, prijatelji, sakupili su se sa svih strana da slave njen rodjendan i Abraham. Nezaboravni dogadjaj za mog muža i mene! Svečan i prisan, deca su govorila prijatleji takodje, grlili se, igrali, pevali … čitav dan do kasno u noć…

Ovih dana se slavi u Sloveniji još jedan Abraham nekoga meni dragog, pa su mi se sećanja na taj običaj vratila sa velikom prijatnošću u duši.

Zašto se taj jubilej zove Abraham ima veze sa biblijskom pričom o Abrahamu koji je lutao sa porodicom svojom zemljom u potrazi za boljim životom. Njegove pedesete godine se smatraju njegovom zrelošću, mudrošću, iskustvom. Dakle i naše pedesete su zapravo prekretnica u našim životima, period kada možemo sresti mudrog Abrahama.

Lepa priča i nekako tako i biva. Kada udješ u pedesete već si dobar deo puta prošao, život u svakom smislu iskusio, mudrost i promišljenost stekao i sada takav ideš dalje. Ono što je zanimljivo u priči o Abrahamu je da je on zapravo bio migrant, nikada nije imao svoju zemlju, svoj dom. Njegova lutanja-putovanja, novi ljudi, predeli iskustva, prevazilaženja životnih situacija su mu donela snagu, iskustvo i mudrost da nastavi dalje. Sudeći po ovoj zanimljivoj priči svako od nas se susretne sa svojim Abrahamom.

Jubilej

Photo by Caterina Berger on Unsplash

Kada govorimo o zrelosti i srelim godinama ja sam na svoju zrelost igrom životnih okolnosti osvešćena na jedan možda za ženu malo bolniji način, ali svakako vrlo duhovit, kako to samo život ume da režira.

Evo moje priče koja se plela godinama: Na semaforima kod Autokomande kuda ja svakodnevno decenijama prolazim, odnosno provozim se kolima, uvek ima prosjaka. Taj raspored gde ko stoji se održava svih tih godina nepogrešivo. Na jednom semaforu stoji žena sa bebom u naručju, a na drugom dečak tinejdžerskog uzrasta. Dete u rukama žene je uvek beba i dečak uvek tog uzrasta, dakle tu su se već generacije oprobavale u svom poslu.

Sećam se na samom početku, behu to devedesete, jedan prelep cigančić sa zelenim očima (izvinjavam se romima, ali ja sam odrastala sa ciganima), kada god bi me semafor zaustavio, prislonio bi nos na prozor sa vozačeve strane i svojim najšarmantnijim osmehom bi rekao: „Lepa, daj neki dinar..“

Ako sam se dvoumila brzo bi produžavao razgovor, pokušavao i uspevao. Godine su prolazile, generacije na semaforu se menjale, tek jednog dana mi se na istom semaforu dečak obrati sa „Gospodjo, daj neki dinar“… Pa dobro, uozbiljili smo se. Nisam preterano obraćala pažnju na statusnu promenu mene ili me. Tako su prolazile godine, ista pitanja, isti put ka kući, neki drugi dečaci na raskršću, ali posao i život idu dalje.

Više se ni ne sećam koliko je godina proteklo, opet ja na istom raskršću sa semaforom, opet neki novi tinejdjer na svom „radnom mestu“. Semafor se zatvorio, čekam, on na prozoru sa širokim osmehom i rečima „Tetka, daj neki dinar“. Šok! Kako sada nekome izgledam kao tetka, pa do juče sam bila Lepa, pa gospodja, šta je sada ovo? Nevaspitanko jedan! Da li? Pa naravno da nije, on kaže iskreno ono što vidi. To je to. Abraham ili ne, ali dodjosmo do zrelosti, a nadajmo se i mudrosti.

Do sledeće gradacije još nisam stigla, u medjuvremenu sam promenila put ka kući, ima i drugih, nije to jedini.

Dragi R. srećan ti Abraham!

Naslovna slika: Photo by Peri Stojnic on Unsplash

error: Content is protected !!