Jelena Anžujska – žena ispred svog vremena

Photo by Rade Šaptović on Unsplash

Pre više od 700 godina, ova misteriozna žena, heroina, svetiteljka i kraljica, napustila je ovaj svet i iza sebe ostavila neverovatan doprinos našem narodu.

Ne zna se pouzdano kog je porekla Jelena Anžujska, ali postoje dve struje istoričara koje iznose svoje teze. Prva govori da je ona francuskog porekla i da je ćerka Karla I Anžuja, kralja Napulja i Sicilije koji je bio direktan rodjak Luja IX koji je tada vladao Francuskom. Druga struja istoričara smatra da je ona ćerka jednog ugarskog plemića. Zbog nedostataka podataka iz tog vremena, verovatno niko ne može sa sigurnošću da tvrdi koje je zapravo njeno stvarno poreklo, ali verujem da je mnogo važnije šta je ova posebna i velika žena uradila važno za našu istoriju.

Bila je supruga kralja Uroša I Nemanjića i majka kraljeva Dragutina i Milutina, ali to je samo početak priče o Jeleni Anžujskoj.

Dolina jorgovana jedne žene

Legenda kaže da se Jelena i Uroš nikada pre braka nisu videli, a pošto je ona “dolazila iz daleka”, njen budući suprug je naredio da se duž puta kojim će ona proći zasade jorgovani kako bi joj ulazak u tadašnju Srbiju lepo mirisao i izgledao.

Već sedam vekoma dolina reke Ibra važi za mesto kojim je Jelena prošla, a u njenu čast se svakog maja održava međunarodna manifestacija “Dolina jorgovana“. Tada svoj puni sjaj dožive srednjovekovni grad Maglič i manastir Žiča.

Govorila je nekoliko stranih jezika, na njima se dopisivala sa sveštenim licima i državnicima iz raznih zemalja, a odlično je naučila i srpski jezik i imala dobru komunikaciju sa običnim narodom. To je jedan od razloga zašto je tako dobro bila prihvaćena kod srba.

Kažu da je bila suptilna, ali i sa veštinama diplomate. Čuvala je mir u porodici i pored nesuglasica među članovima iste, a sve kako bi država funkcionisala što bolje.

Bila je i izuzetno humana, pa je njeno zbrinjavanje siročadi bilo poznato i prepoznato kao ogroman humani činu vreme velike nemaštine.

Nakon Uroševe smrti ostala je udovica oko 40 godina i za to vreme se posvetila vladanju jednog dela države.

Kada je Uroša njihov sin Dragutin zbacio sa prestola 1277. godine, ona je vladala delom tadašnje Srbije u oblasti Zete, Trebinja, Donjeg Ibra. Jelena je bila jedina žena iz loze Nemanjića koja je imala dirketnu vlast u svojim rukama, a ne posredno preko muža. Dokaz o tome je i postojanje prečata i kralja Uroša i njenog na kome se vidi da je ona dirketno slala zvanične državne dopise i odobravala državna dokumenta.

Sinovi Dragutin i Milutin su imali veliko poverenje u svoju majku i poštovanje zbog njene uloge mirotvorca u okviru porodice. Verovalo se da ako majka ima vlast da će i braća biti u dobrim odnosima.

Bila je vladaraka bez vojske, a za vreme svoje vladavine nisakim nije ratovala i na taj način je sprečavala sukobe. Nije pravila razliku u komunikaciji između istočnog i zapadnog sveta i njihovih podela.

Jelena Andžujska
Jelena Andžujska

Ženska emancipacija u srednjevekovnoj Srbiji

Jelena je puno radila i na emancipaciji žena u to doba. Kako je radila na svom ličnom obrazovanju, tako je osnivala i ženska učilišta po Srbiji. Davala im je obrazovanje koje nije uobičajeno u to doba ni za muškarce ni za žene. Ove škole posebno su bile orjentisane na vaspitanje mladih žena, na podizanje porodičnih vrednosti na viši nivo, kao i poboljšanje u vođenju domaćinstva. Devojke su učile da čitaju, pišu, vezu, kuvaju, a prvenstveno da poštuju sebe i svoju ličnost. Najveća škola je bila u Jeleninom zamku u Brnjavcima.

Mnogo je volela knjige i deo svog života posvetila je procesu izrade knjiga. Koliko je to bio zahtevan posao u to vreme, govori činjenica da se knjiga tada smatrala umetninom visoke vrednosti i spadala je u retke predmete. Iz tog razloga je širom zemlje osnivala takozvana knjigohranilišta, odnosno posebne biblioteke u kojima su se čuvale papirne stranice od izuzetnog značaja.

Osnivala je bolnice i brinula se o sirotinji. Pronađen je i jedan spis u kome ona kaže da šta ti vredi post, ako neko pored tebe gladuje, jer nema šta da jede.
Vera i Jelena

Srednjovekovni život je bio neraskidivo povezan za religijom, pa je kraljica Jelena bila duhovno, umno i emotivno vezana za crkvu. Ona je sve vreme svog života zadržala svoju katoličku veru sve do momenta kada se zamonašila. Bila je pravi primer hrišćanina koji nije pravio razliku među ljudima, pa je tako podjednako štitila i pomagala kako pravoslavni narod, tako i rimokatolički koji je živeo na primorju, pretežno u Dubrovniku.

Jelena je bila prva žena o kojoj je napisano žitije; njoj je čuveni arhiepiskop Danilo II posvetio delo “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih“.

Manastir Gradac je bilo njeno utočište i jedna od zadužbina. Ovaj manastir su zajedno započeli da grade Jelena i Uroš. Njenovi temelji su iz rimskog perioda, iz V i VI veka. Manastir je prvobitno bio namanjen da bude njihova zagrobna porodična crkva, ali pošto je kralj Uroš svoj život završio kao monah, on je sahranjen u Sopoćanima, a u Gradcu i dalje stoji dvojna grobnica u kome je samo bila ona sahranjena. Ovo sveto mesto do dana-današnjeg čuva uspomene na svoju plemenitu ktitorku.

U XVII veku je manastir Gradac u velikoj meri opljačan od strane osmanlijskih vojnika i od tada se ne zna pouzdano gde su njene mošti. Veruje se da su ih monasi sakrili verovatno u zemlju u kompleksu manastira, ali da zapis o tome nije sačuvan.

Ono što je zanimljivo je da se ona zamonašila u manastiru Svetog Nikole u Skadru, a ne u Gradačcu, jer je tada to bio isključivo muški manastir. Kao monahinja nije živela u manastiru već u svom zamku, a kasnije je sahranjena u svojoj zadužbini.

Žena poput Jelene, bile su daleko ispred svog vremena, a prema nekim stanovištima i ispred današnjeg, a ono što je nepobitno jeste njena širokogrudost, čovekoljublje i sposobnost da i porodicu i državu pokrene ka napretku uprkos teškom vremenu u kome je živela.

Naslovna slika: Rade Šaptović

Podeli sa drugima!