Koliko puta smo uzviknuli naglas ili u sebi – Dodjavola! Uvek je bilo stvari koje su me ljutile, recimo ljudski nehaj, bezosećajnost, prostakluk ….

Pričajući sa ljudima oko mene jedna mlada žena, nedavno razvedena, sama živi sa sinom mi je ispričala svoju priču. Kako to obično biva u firmi gde radiš teško možeš da sakriješ šta ti se u životu dešava, pogotovu sada kada se daleko više od ugovorenih osam radnih sati provodi na poslu. Svi su bili puni podrške tokom meseci promena u životu njene porodice, pa i menadžeri. Proces prelaska na novi život, ona u drugom prostoru, sama sa sinom u nižim razredima škole, novo okruženje, nove navike, novo planiranje vremena, obaveza… Ali prošlo je.

Povratak na staru bezvremensku radnu praksu u njenom slučaju više nije lak, nema sa kim da uklapa termine, sin ostaje sam kod kuće bez dovoljne kontrole. Njen povrtak u večernjim satima mu ne obazbedjuje često ni propisno jelo za večeru, a kamoli kontrolu školskih zadataka, razgovor o proteklom danu, predstojećim obavezama.

Nedavno je firma organizivala još jednu u nizu edukaciju zaposlenih, naravno van radnog vremena. Pričalo se i o čuvenom balansu posao-privatni život i značaju istog. Svi su saglasni balans privanto-poslovno je ključna stvar, ali u stvarnom životu – koga briga.

Da li te ljuti kada komšije bacaju smeće kroz prozor? Na svakom koraku po našem lepom gradu primera koliko hoceš. Ne bacaju se samo kese sa smećem preko terase ili se ostave u hodniku zgrade da ih neko drugi iznese.

Pod izgovorom da su ljubitelji životinja u mom kraju par komšija različite starosne dobi hrane životinje. Neki hrane golubove, sa viših spratova ne hajući što jato istih prlja prozore, simsove i terase na nižim spratovima i to svakodnevno pa i više pita. U medjuvremenu golubovi teški kao kokoš, kada ateriraju na sims prozora kao da je bombarder sleteo.

Druge brižne komšije bacaju hranu psima lutalicama preko prozora. Komšinica u parteru iznad koje stanuje čuveni kučeći humanitarac ne može ni u zimskom periodu da se oslobodi muva zunzara. O smradu ispod terase koju više ni ne koristi da ne govorim.

Nikakve molbe i opomene ne pomažu. Činitelji jednostavno ni kada ih direktno prozoveš ne priznaju, bezočno lažu. Čudi me samo kako ih ne mrzi da ustaju tako rano kako bi napakostili nedužnim komšijama i izbegli da ih oni vide, dodjavola.

Photo by Chintya Akemi Keirayuki on Unsplash

Photo by Chintya Akemi Keirayuki on Unsplash

Da li ti se desilo da gospodin u trećem dobu, dobre kondicije i zdravlja u toku raznoraznih akcija po marketima kao tajfun ne obazirući se na glave i tela nedužnih strpljivih kupaca ustremljen ka objektu fenomenalne akcijske ponude ruši sve što mrda pred sobom?

Meni se to već nekoliko puta dogadja i obično gledam da nepovredjena što pre pobegnem sa staze dotičnog. Ali jedan dan mi je dojadilo i usprotivim se naravno verbalno jednom gospodinu koji je gospodju pored mene i mene obema rukama odgurnuo. Ne samo nas nego i naša kolica koja nas priklještiše uz rashladnu vitrinu. Sve apsolutno ničim izazvano i sasvim nepotrebno, jer ni ja a ispostavilo se ni druga gospodja nismo imale interesa za istim proizvodom kao on. Samo smo mu se našle na putu u njegovom krstaškom pohodu na jeftine pomorandže ili šta god. Kada sam zamolila da bude pristojan i sačeka da se prolaz oslobodi takvu bujicu pogrdnih reči uz siktavo „Ti ćeš meni“ i „šta Ti misliš“. Potpuno sam zanemela.

Koju god da sam školu pohadjala, njegovu sigurno nisam, jer bi moja učiteljica Olga kod nekoga samo u pokušaju sličnog ponašanja lično kući otišla i razgovarala sa roditeljima, onako mala jedva 1,60 dubokog alta. Posle njene posete bi i roditelji stajali mirno na pomen njenog imena, a ne sam počinilac u pokušaju, pa nikada nebi ni bilo moguće da se premetne u neko stvorenje poput ovoga terminatora koji hara po marketima Beograda.

E sad mi je nekako lakše kad sam ovo sve izrekla, mada slaba vajda, promene ne očekujem, bar ne skoro. Šta ti misliš, pošalji svoju priču?

Naslovna slika: Photo by Atul Choudhary from Pexels

error: Content is protected !!