Dečija usta

Dečija usta

Oduvek me je oduševljavao način razmišljanja male dece, a posebno način kako oni postavljaju pitanja. Jasno, direktno i bez uvijanja sa očekivanjem isto tako jasnog odgovora. A nekako najzanimljivije u svemu je kako deca bez ikakvog premišljanja prihvataju odgovor koji dobiju, jednostavno kao činjenicu.

Često mi odrasli zakomplikujemo pokušajima da kao „kiša oko Kragujevca“ nešto zakamufliramo ukoliko smo na „klizavom terenu“ odnosno, ako nas pitanje dovodi u nepriliku ili mislimo da treba da ga „obradimo“ da za dete bude razumljivije. Skloni smo da odgovor ublažimo ili prenaglasimo, a da to od nas niko, tj. dete ne traži.

Moja ćerka i zet imaju malog sina kome ona nije mama. Dečak je tatinu suprugu, a moju ćerku prihvatio kao nekoga ko je oduvek bio tu, a zapravo nije, kao nešto što se podrazumeva, kako samo to deca mogu. Njih dvoje su izgradili divan odnos, kada su zajedno provode divne sate u troje i dečak je rado sa tatom i njegovom suprugom.

Jednom prilikom su se njih troje zatekli u poseti prijateljima koji imaju takodje dečaka istog uzrasta. Oni se lepo igraju, uživaju jedan sa drugim u dečijoj sobi. Mali domaćin u želji da im bude još prijatnije donese veliku čokoladu da posluži svog gosta, ali se seti ipak da pita.

„Hoćeš li da pitaš svoju mamu da li smeš čokoladu?“
Naš dečak odgovori: „Dobro, ali ona mi nije mama?“
„A šta ti je?“
„Čekaj da je pitam“
I istrča iz sobe žurno da reši dilemu i dodje do čokolade.
„Hej B. šta si ti meni?“
„Pa, dušo, ja sam tatina supruga“
„Ali to znam, a šta si meni?“
„Maćeha“
„A da li mogu čokoladu?“…
Odjuri u dečiju sobu nazad.
„Ona mi je maćeha i mogu čokoladu. Hajde da se igramo dalje.“

Deci je važno da dobiju jasan odgovor, oni ne komplikuju. Ako im je odgovor jasan „ne razbijaju glavu“ oko toga šta se time htelo reći ili „šta bi bilo kada bi bilo“. Stvari prihvataju kakve jesu i to je zapravo divno i jedino ispravno.

Ono što je takodje fascinantno je i kako mala deca pamte pojmove koji im zapravo nisu bliski i nepogrešivo ih upotrebe često kada to ne očekujete a još manje želite.

Druga priča je vezana upravo za maćehu našeg dečaka.

Moja majka ima vrlo izražajan rečnik, slikovit, arhaičan i ponekad nepoželjan. Ona je čuvala našu ćerku kada je bila uzrasta kao i dečak u prethodnoj priči.

Mama je imala brojne prijateljice i one su ponekad u prepodnevnim satima pravile kratke sedeljke sa kolačima i kafom, ćaskajući o svemu i svačemu. Ponekada je, jer drugačije nije moglo, vodila i svoju trogodišnju unuku.

Photo by Johan Bos from Pexels
Foto: Johan Bos sa sajta Pexels

Tako se dogodilo da se u tom društvu beogradskih baka na prepodnevnoj sedeljci pojavila nova gošća, njihova ispisnica. Naravno da je i mala gošća odmah registrovala novog člana društva. Dama je bila lepo doterana i možda malo upadljivije našminkana od ostalih dama-baka.

Naša ćerka je odmah bez odlaganja morala baku da upita i proveri: „Bako zašto se ova teta ovako nalorfala?“
Inače naša ćerka nije tepala, od prvog dana je jasno izgovarala sve glasove nije bilo greške da je nešto pogrešno izgovorila, a i pamćenje bakinih izraza je takodje bila njena disciplina. Jedino se baka nije nadala da će ih „izvući“ baš kada ne treba.

Ja sada imam malu unučicu, bebu, sestricu dečaka iz prethodne priče. Još ne govori, ali jedva čekam da dodje u taj uzrast i da sa vama podelim njene „bisere“. Genetika je tu, prabaka, mama – biće uzbudljivo.

Naslovna slika: Pexen Design sa sajta Pexels

Podeli sa drugima!