Mnogi dok se voze u javnom prevozu ne znaju šta će sa sobom. Posebno u zemljama gde je dovoljno autobusa, vozova, metroa i gde možeš udobno da se smestiš. Gde ne moraš da se peglaš ponovo kada izadješ iz autobusa ili da pomisliš: “Bože, sardinama je ipak udobnije u konzervi.”

U nekim zemljama čitaju knjige ili štampu, a sada zapravo prate mobilne aplikacije. To nije loše, jer se veliki broj nas vozi prilično dugo do posla, škole i to svakodnevno. Pomislite kako je tek u svetskim metropolama, kao recimo Tokio, London, Njujork gde prevoz od jedne do druge destinacije traje sat i više.

Nedavno sam pretražujući po internetu naletela na zanimljiv tekst o Luisu Boriji iz Njujorka koga su saputnici u metrou posmatrali kao čudaka, a sada mu se dive.

Luis je naime putovao do posla veoma dugo metroom i odlučio je da nekako iskoristi to vreme. Zapravo je odabrao neobičnu zabavu, počeo je da štrika. Muškarac koji štrika, pa još u metrou! Baš sam radoznala kakva bi na našim prostorima bila rekacija okoline, ali nažalost nemamo metro. Verujem da je to jedini razlog zbog koga nećemo ovo iznenadjenje doživeti.

I tako se javila ideja

Prvo mu je kako kaže Luis bilo neprijatno, smetali su mu pogledi iskosa i sa podsmehom. Jasno mu je bilo da je neobično što muškarac štrika. Kako je svakodnevno prevozeći se do posla štrikao, vidjalo ga je sve više ljudi. Počele su da se na društvenim mrežama pojavljuju njegove slike krišom napravljene i na mrežama raznorazno komentarisane, već kako ljudi umeju da budu rečiti kada nekome podsmevaju. Ali bio je i po koji pozitivan komentar, pohvala čak. Luis sam je vremenom počeo da gubi interesovanje šta drugi misle i terao po svome. Ma nema veze šta drugi kažu, važno je kako ja to sve vidim, mislio je. A video je u najavi da je prekraćivanje vremena u metrou moglo da postane i koncept preduzetništva.

U početku je svoje radove poklanjao, a onda su prijatelji i kolege počeli da naručuju i kupuju. Sledeći korak je bio da napravi web stranicu i započne pravu prodaju svojih rukotvorina.

Luis sada drži i praktičnu nastavu u jednoj njujorškoj školi. Kaže da je lepo interesovanje, deca su marljiva i zabavno im je. U svojoj grupi ima i dva autistična učenika, oni su najbolji i najbrži. Nada se da će se od njegovih polaznika iznedriti odlični dizajneri koji će konkurisati industrijskoj proizvodnji i vratiti značaj ručnom radu koji je nekada imao.

Prodaja mu ide odlično, ima kupce na svim meridijanima, društvene mreže dodatno pomažu i šire priču i posao. Cilj mu je da u Bruklinu otvori jednu kafe-prodavnicu gde će gosti uz šoljicu kafe učiti da štrikaju. Želi da osmisli kurseve za razne grupe polaznika. Zaista želim da mu se san ostvari, o možda ga i potražim u njegovoj kafeteriji jednog dana. I ja štirkam i to me zabavlja.