Upravo u uslovima pod kovidom 19 proslavismo našu krsnu slavu Svetog Arhangela Mihaila. Bilo je sve po preporukama kriznog štaba, da se zna i u naum uzme.
U našoj kući se krsna slava slavila u krugu najbližih, porodica i najbliži prijatelji. Nije se škrtarilo pa je na trpezi bilo od ’tice mleka i naravno najomiljenija ’tica-prasica. To je verovatno prvo za moju nanu, a onda za mamu bio proces od nekoiliko dana priprema. Kada se setim količina hrane, a posebno sitnih kolača nadam se da je i njima bar neki trenutak bio zadovoljstvo. Ustvari znam da jeste, bile su odlične domaćice, sjajno organizovane i nežno volele sve prisutne. Moj brat i ja smo voleli taj dan, zapravo taj naš porodični praznik. Nekako je bio poseban i samo naš, naše porodice.
I kako legenda kaže slično se sličnom raduje, udadoh se za čoveka sa sličnom porodičnom tradicijom i navikama i sa istim odnosom prema krsnoj slavi.
Nedugo nakon venčanja, majka mog muža već u ozbiljnim godinama, predala nam je tradiciju obeležavanja slave. Sada je moj Z. postao domaćin slave, a ja prva do.
Kako imamo puno bliskih, najbližih rodjaka i isto toliko najbližih kumova i prijatelja slava u našoj kući je ličila na Ivkovu. Doduše nemamo dvorište, pa se tiskalo po kvadratnom metru stana više duša, ali se niko nikada požalio nije. Naprotiv, najviše su uživali oni koji su skoro čitave noći prestajali u hodniku, po sopstvenom izboru i daleko od prezainteresovanog para očiju.
Predavši nam slavu moja draga svekrva se oslobodila svakogodišnje noćne more da li je u pečenju pukao slavski kolač. Jeste, mila moja svekrvice, tradicija se nastavila, puca i dalje i uvek je pomalo naheren na jednu stranu. Ni sama ne znam koliko sam puta menjala količinu kvasca u testu, temperaturu rerne i šta već ne, ali avaj. Tako se na kraju i navikoh da taj nedostatak kamufliram ukrasima koliko je moguće.
Kada su poodrasle naše kćerke su preuzele sveti zadatak ukrašavanja kolača. To su bili trenuci posebnog raspoloženja i smeha u poslednjim satima pred dan slave. Koja od nas će napraviti simbol koji će najviše zaličiti na zadatu temu, a zna se šta treba da ga krasi: burence, grozd, cvet i ptica, pored obaveznog obeležja. Pa onda dekorativne kerefeke okolo, te trenutke kada su naše tri glave nad stolom i vredno vajaju, nebih menjala ni za jedan pekarski ili poslastičarski primerak kolača ma kako oni savršeno izvajani i nenahereni bili.
Druga noćna mora je bila da li sam dobro ocedila žito nakon kuvanja. Hoće li slavsko žito biti kao kod mame i svekrve ili pak ne. Tu sam tehniku nekako savladala, skromno izjavljujem da mi je žito savršeno. Kuvam ga po starinski, u perjanim jastucima. Tačnije kuva se samo dok ja spavam.
Sitne kolače uvek pravi moja mama. Ja tu nisam vešta i sva je prilika da nikada tom veštinom ni ovladati neću, ali zato moja mama kada napravi tuce vrsta sitnih kolača ja ih umešno i lepo poredjam u tacne. Izgledaju kao ornament, a ukus neopisiv, tope se. Već se godinama zna koja moja gošća koje vrste kolača najviše voli. Imam jednu dragu drugaricu koja me nepogrešivo i naglas svake godine upita: „A je li i ove godine gospodja mama mesila kolače“. Jeste, mila, i ove i svih narednih će tako biti, bože zdravlja.
Pa da nebi bilo da je trud i trema samo moja, moj vrli muž ima svoj deo zadatka, a to je šta drugo nego da obezbedi piće. Kao inženjer od karijere taj mu je zadatak primeren. On to temeljno i sistematično radi. Nepogrešivo zna koji gost preferira koje piće, kojim redosledom i naravno najbitnije – koje količine. Ne dao Bog da se obrukamo i da nemamo u neko doba dovoljno pića. A kapaciteti pojednih gostiju su baš – mašalaaa.
Elem, u tu svrhu je izradjena jedna excel tabela koja se ažurira svake godine sa tačnim utrošenim količinama i asortimanom pića. Dugi niz godina se količine nisu menjale, bilo se u snazi, a i želja je bila jaka. Ne treba ni da napominjem da su se količine merile u gajbama…ma, to je nevažan detalj.
Ali počeo je i naraštaj i njihovi gosti da osnažuju, pa je došlo do laganog takmičenja. Sa žaljenjem jedne godine, ne tako davno, moj vrli muž je u postslavsko jutro konstatovao da je podmladak uzeo značajnu prednost, a gosti naše generacije neslavno posustali. Dakle tabela se morala prepraviti i priznati poraz.
Ove godine je sve naravno bilo malo drugačije. Konstante su kolač, žito, sveća i prasence. Sve ostalo je po preporukama kriznog štaba, ali ipak je bilo slavski, svečarski, intimno, toplo. Otići će i kovid bestraga, pa ćemo se vratiti starim navikama i svečarskim generacijskim takmičenjima. Četvrta generacija za sada puzi, do sledećeg Svetog Arhangela će trčkarati.
Slika: cottonbro sa sajta Pexels
