Bili smo u poseti našim prijateljima sa četvoro prekrasne dece, starosti jedan drugom do uveta, dečaci i jedna princezica za pelcer. U kući je od toliko glasića vrvelo od žamora i cike, uvek smeh i igra. Troje od četvoro dece je već bilo u školskom uzrastu, za majku posla do guše, a i vozikanja i razvozikanja po gradu sa jednog na drugi kraj, već kako je ko koje aktivnosti imao.
Mi smo bili sa tek proširenom porodicom sa još uvek malom dečicom i samo smo se isčudjavali šta nas čeka. Za razliku od naših amerikanaca mi smo raspolagali samo jednim autom, živeli u velikom gradu i oboje zaposleni. Uhhh. Ali drevna je mudrost kaže ne razbijaj glavu unapred, te tako i uradismo. Prepustili smo se uživanju na kalifornijksom suncu, promatranju i učenju roditeljstva od iskusnijih.
Baš nekako u to vreme Brale, treći po starešinstvu, djak drugog razreda, vascelog dana širokog osmeha i rumenih obraza, osvojio je na takmičenju iz matematike važnu nagradu. Istu je imao primiti u školi tokom prikladne svečanosti, zajedno sa ostalima koji su takodje u svojim disciplinama osvojili nagrade. Mi kao gosti porodice, bili smo takodje pozvani da uveličamo skup, što nas je izuzetno veselilo.
Tom priliko se setih da kada sam ja bila u školi kod nas je bio običaj da se važne vesti saopštavaju putem nekakve knjige koja se nosila iz razreda u razred i zaduženi učenik ili profesor bi pročitali pre početka redovnog časa važno saopštenje. Nije bilo razlike izmedju hajd’mo reći „loših“ vesti, naredbi ili pohvala, sve iz iste knjige, na isti način čitano. Bezizražajna intonacija, čekaš samo da se završi saopštenje. Ako su pobede na nekim takmičenjima tvojih drugova ili tvoje, eto, pomenut si kroz knjigu. Dosta ti je.
Odemo mi predveče u Braletovu školu, od dvorišta do svečano ukrašene dvorane sve okićeno šarenim papirima i lampionia, obasjano reflektorima, muzika svira. Improvizovani podijum, uredno poredjane stolice za zvanice, porodicu i ostalu publiku, prigodan učenički program. Svi veseli, nasmejani, razdragani. Brale sa nama u gledalištu, poskakuje na stolici, širok osmeh na licu, čeka svoj trenutak. A onda svečano proglašenje nagradjenih djaka.
Izgovaraju se sve generalije učenika, oblast u kojoj se takmičio, osvojena nagrada i na kraju – medalja. Nikada neću zaboraviti utisak koji sam imala tog trenutka, da je Brale, dok mu je na grudi profesor kačio pozamašnu od tvrdjeg papira napravljenu medalju, kao u trenutku porastao, porastao do neba. Ozarenog lica isprsio se i sa ponosom odlikovanog visoko uzdignute glave, sišao sa podijuma i vratio se svojima. Taj sjaj u očima vidim i danas, te iskre samo što ne polete iz oka.
Kasnije tokom večeri Braletu je bio priredjen u takodje papirno i svečano okićenom dvorištu kuće u samo njegovu čast, najfantastičniji roštilj, inače česta aktivnost u tim krajevima. Ali sve jedno, ovaj je bio posvećen njemu i njegovoj medalji i on je uživao kao i svaka zvezda i bio ponosan, kao i njegovi roditelji, braća i sestra i to nisu krili već naprotiv veličali uspeh na takmičenju djaka drugog razreda. Danima je bio važan i imao taj divni sjaj u očima.
Eto tamo sam, sasvim neočekivano, za par sati naučila šta pohvala i priznanje znači mladom biću i kakve efekte može da proizvede. Kao i da svi iz okruženja treba da jednako učestvuju u tome, kako škola tako i porodica. Profesore je koštalo malo sati rada više, roditelje jedan roštilj u dvorištu više.
Brale se u medjuvremenu obrazovao kao dečiji psiholog, radi u jednom kalifornijskom koledžu pružajući podršku i motivišući mlade na njihovim putevima i počecima. I sam je otac dva dečaka. Ne skida osmeh sa lica kao ni onda kada smo ga upoznali.
Hvali svoju decu, unuke kada to zasluže. Sigurna sam da to može samo dobro doneti, motivisati i uliti samopouzdanje. Pišući ovaj tekst sam htela da pogledam i šta stručnjaci misle o ovoj temi, ali sam odustala. Ostajem pri isntinktu ostvarenog roditelja.
