Ovaj jednostavan ukras možda potreban, možda ne, možda zanimljiv, možda ne, privlači veliku pažnju turista koji se obavezno slikaju između, na i oko ogromnih slova. Predivno je videti mlade ljude kakve sve poze pokušavaju da zauzmu kako bi fotke bile što zanimljivije i kako bi poneli dokaz da su baš u tom gradu bili.
Nedavno su prema istoj ideji osvanula slova Beograda na trgu Nikole Pašića u našoj prestonici. Na početku, prva dva slova crvena, pa onda bela, velika, jednostavna, upadljiva… Ali nisu se još ni odomaćila, naravno odmah privukla pažnju radoznalih sugrađana i turista, ali i onih koji ovaj grad ne vole i jedino što vole je da ga naruže.
Polepiše na njih upadljive beskorisne nalepnice, ispisaše ih markerima… Prolazeći videla sam jedan sredovečni bračni par kako pokušava da odlepi ružne nalepnice, ali uzalud.
Pa dobro zašto opet, zašto stalno, zašto? Dođe mi da nekome izvučem uši. Ili možda to treba da uradi neko kod kuće, pre nego što ti mrzitelji i ružitelji prestonice izađu na ulicu.
Foto: Iz lične arhive
Apelujem
Apelujem na roditelje, bake, deke, ujne, strine, stričeve i svu mnogobrojnu rodbinu da na vreme vaspitavaju svoj podmladak, da ih nauče da vole gradove u kojima žive, da pokušaju da doprinesu svak na svoj način, a najmanje čuvanjem onoga što nisu stvorili, nego im je neko ostavio na uživanje. Da ne uništavaju, prelepljuju neukusne nalepnice, ne škrabaju gde stignu i kako im se prohte.
Neki drugi mladi ljudi
Nedavno sam imala u službenoj poseti petoro moskovljana u dobi od 30-35 godina. Dani su prolazili u radu, nije bilo vremena za obilazak grada u kome su se svi obreli prvi put. Ostao je samo poslednji dan za obilazak grada. Pitala sam da li nešto posebno žele da vide. Poželeli su da vide Beogradsku tvrđavu, a drugu želju su sebi već ispunili. U strahu da nećemo imati vremena i da će propustiti, poranili su jedno jutro u crkvu Aleksandra Nevskog u Dušanovoj ulici da odaju poštu tamo počivšem generalu-baronu Petru Nikolaeviču Vrangelu. General tamo počiva, daleko od domovine, već 90 godina, a skoro 60 godina pre njihovog rođenja. Stvarno sam bila iznenađena i dirnuta.
Nakon razgledanja centralnog dela grada i Beogradske tvrđave na Klemegdanu, uobičajeno pitanje domaćina: šta je vaš najači utisak. „Grafiti! Zašto je Beograd toliko ispisan, ne samo po divnim zgradama u centru kojim smo prošli, nego su i kulturni spomenici iscrtani?“Ostala sam bez reči, postiđena zbog „ručnih radova“ neke naše dece.
Velika crvena i bela slova na Trgu Nikole Pašića su nestala. Da li je pametniji popustio?
