Od duga dana počneš da se prisećaš svega i svačega, pa tako dodjosmo do priče o lekarima nekada. Mama mi je ispričala jednu zanimljivu priču vezanu za našeg porodičnog pedijatra.
Priča datira iz 50tih godina prošlog veka. Razboleo se moj brat od tetke koji nam je bio u gostima. Veče je, temperatura raste i valja nešto preduzeti. Moja baka telefonom pozove pedijatra kod koje smo se mi deca iz porodice lečili – dr Smilju Kostić. U ono vreme posle drugog rata je bila još uvek po koja privatna ordinacija, lekari koji su ih imali pre rata mogli su ih zadržati. Dr Smilja je sa suprugom bila u pozorištu, objasni devojka koja je radila kod njih, ali će se čim se vrati posle predstave odmah javiti.
Tako i bi, u toku večeri zazvoni telefon, dr Smilja je saslušala šta su tegobe maloga pacijenta, uzela svoju lekarsku torbicu i došla da ga pregleda tako reći u sred noći. Za dva dana je moj brat bio opet zdrav, živahni dečak kao i ranije.
Nešto promišljam ovih dana kako bi možda bilo dobro da se opet vrati priča na porodičnu lekarsku praksu i da nas leče lekari koji će nas poznavati tokom godina odnosno poznavati celu porodicu. Pratiti od detinjstva, pa na dalje. Ne znam da li je to sa stanovišta lekara značajno, ali kao pacijent bih bila vrlo srećna da me leče oni koji me poznaju i prate godinama.
I ako me niko ne pita, ja glasam za porodičnu lekarsku praksu.
Naslovna slika: CDC na sajtu Unsplash
