Tako izbor padne na Palić kao bazu, četiri dana, severnovojvodjanske ture.
Dani s početka juna su bili poprilično hladni, ali kada smo već odlučile da idemo bile smo spremne da se uhvatimo u koštac sa klimatskim prilikama. Ipak, nekako se složilo da je na dan kada smo napustile Beograd već počelo da se prolepšava vreme i nije slutilo da će pasti kiša. To nas je mnogo obradovalo kao da smo dobile na lotou. Eto kako čoveku malo treba. Samo par zračaka sunca do osećanja sreće i radosti.
Put do Palića je protekao dobro, na autoputu pretežno kamioni, ne puno njih. Kada smo napustile autoput i pošle putem Palića iskreno smo se iznenadile kako je samo putovanje prošlo brzo.
Imale smo rezervisane sobe u Vili Alexandar na malom jezercu koje začudo zovu Krvavo jezero. Na naše zadovoljstvo ime je dobilo po algama crvene boje, a ne po asocijaciji koju sam prvo imala. Nalazi se tik uz veliko Palićko jezero, takoreći se naslanja na Muški štrand na velikom jezeru. U njemu je puno patkica i barske trske, okolo je divna stazu za šetanje i dosta lepih kuća sa apartmanima za izdavanje.
A svuda na obali oko jezerceta su lokalni pecaroši i tu po čitav dan sede. Da li nešto i uhvate nismo proveravale, ali njima je očigledno tu baš tako lepo. Supruge iz kuća iza njih povremeno doture kaficu ili neku drugu tečnu radost i vremešnim momcima fino, milina jedna.
Nadje se tu i po neki turista spreman da zabaci i dok čeka ulov popriča sa meštanima.
Vila Alexandar u kojoj smo odsele ima prekrasno malo, ukusno uredjeno dvorište, opremljeno lepim bazenom sa običnom vodom i posebnim bazenom sa termalnom vodom. U okolnim prostorijama su saunu i džakuzi. Kako se vreme do dolaska tamo sasvim razvedrilo, temperatura skočila, a termalna voda u bazenu oko 30ᵒC sa nevericom smo konstatovale da smo kupaće kostime ostavile kod kuće. Kakav propust!
Dakle nikada ne kreći na put bez kupaćeg kostima.
Srećom karantin je prošao, radnje su otvorene, Subotica blizu, snaći ćemo se već.
Palićko jezero
Šetnja pored Palićkog jezera je pravo zadovoljstvo. Staze su divno uredjene, zelene površine osvežene, novo cveće zasadjeno, jednostavo prelepo. Kako ovde boravimo tokom radne nedelje, eto jedne prednosti penzinerskih dana, nema mnogo posetilaca, pa ni gužve.
Vreme divno, kroz krošnje se probijaju sunčevi zraci.
Kada smo zašle dublje u park prema zoološkom vrtu i teniskim terenima slika više nije tako, pa recimo iskreno, kao za razglednicu. Zelene površine su zapuštene, nepokošena trava, biljke u neredu, staze propale. Pričamo o tome i nekako se eto nadamo da će i taj deo parka uskoro doći na red za sredjivanje, jer šteta bi bilo da ostane ovako.
Drugi dan posvećujemo Subotici, meni jednom od najlepših naših gradova, sa puno predivnih zgrada, ulica sa drvoredima, znamenitostima koje ne možeš sve u jednom danu obići, ljubaznim meštanima i divnoj gastronomskoj ponudi. Cene veoma pristupačne, značajno je reći.
Subotica
Ako u centar Subotice dodješ kolima nemaš problem za parkiranje, sve je jasno obeleženo, platiš preko aplikacije mobilnog telefona koliko sati želiš i ne brineš se da li ćeš zateći pozdravnu prekršajnu kaznu.
Naš cilj za turističko razgledanje su bile Rajhlova palata sa aktuelnom izložbom slika žena-autora, pešačka zona, Gradska kuća, Plava fontana, nedavno renovirana Sinagoga… i naravno za predah Boss kafe kao kultno mesto.
Ja uvek kada dodjem u Suboticu već godinama unazad proveravam kako napreduju radovi na Narodnom pozorištu i trgu ispred. Sa žaljenjem sam konstatovala da ću proveru nastaviti verovatno još izvesno vreme u budućnosti. I dalje su u završnoj fazi, ali daleko od kraja.
Predivna Rajhlova palata u svom svom sjaju, zanimljiva izložba slika ženskih autora. Inače, galerija je posvećena savremenoj umestnosti i ulaz je slobodan. Dakle nema troškova.
Zadovoljne smo krenule dalje pešačkom zonom. Ovde već više šetača, ko ide poslom, ko u šetnju. Na trgu ispred nezavršenog pozorišta i Gradske većnice se okupljaju neki mladi ljudi, postavljaju štandove i improvizovanu binu. Malo smo se zabrinule da nismo pogrešile trenutak, ali ne, nismo. Zapravo bila je to demonstracija sportskih klubova mladih Subotice. Odjednom sa svih strana gomila dece, svi šareno obučeni u sportske uniforme svojih klubova, graja, žamor, lepota mladosti i detinjstva.
U neposrednoj blizini prelepa plava fontana od Žolnai keramike, igra i žubor vode. Okolo klupe za odmor i uživanje, parkovske leje lepo uredjene.
Produžavamo divnom ulicom sa drvoredom do Sinagoge, nedavno je restaurirana i ni jedna od nas nije imala prilike da je vidi obnovljenu. Prelazeći pešački prelaz na kružnom toku, odmah iza poslednjih krošnji uzdiže se u svom njenom sjaju i lepoti u stilu secesije gradjena početkom 20 veka subotička Sinagoga.
Ljubazni mladi ljudi su zaposleni, ulaznice pristupačne, nemaju kustosa, bar ne u trenutku kada smo mi tamo, ali nas upućuju na aplikaciju koja se može naći u Play prodavnici smart mobilnih telefona.
Aplikacija je veoma dobra, ima virtuelnu turu koja nas vodi kroz čitavu sinagogu. U delu o istorijatu je iscrpna sudbina prelepog objekta od početka gradnje do današnjih dana, odnosno poslednje rekostrukcije 2017te.
Subotička sinagoga
Dan smo završile na ranoj večeri u restoranu Abraham u Paliću. Opredelile smo se za meni neprevazidjeni riblji perkelt sa domaće spremljenim rezancima. Pa šta ćeš još. Pa vince naravno, lagano, prijanto hladno.
Završetak jednog lepog dana i druženja sa dragim osobama. Domaćini u hotelu su nam ponudili karte. Složile smo se da je to dobra ideja, odlučile smo da igramo remi. Za razliku od mojih drugarica ja remi nisam igrala mnogo godina, pozaboravljala sam i pravila. Brzo su mi pomogle da se snadjem i počeh, kao i uvek početnici da pobedjujem.
Tokom boravka smo i na dalje kasne večernje sate provodile u igranju remija. Naravno da je kosmička pravda prave utrenirane igrače remija postavila na svoje mesto – vodeće, a i mene – na početničko, na kraj. Treba vežbati, pa po zasluzi!
Nastavljamo po Srbiji, leto je pred nama.
Slike iz lične arhive
