U Istanbulu se na primer, često sreću prolaznici sa djevrekom u ruci, grickaju ga i uzivaju. Takodje se vide i prodavaci djevreka, pa su gradske vlasti postavile i skulpturu prodavca djevreka na vrlo prometnom trgu ispod Kapali čaršije i pijace začina. Oko njih je uvek gužva, mnoštvo ljudi se odmara od pazara po čaršiji, grickajući djevrek i čekajući prevoz za dalje.
U Skoplju me je čak čistač cipela podsetio na čistača cipela na trgu Slavija iz vremena moje mladosti, a i mladosti mojih roditelja. Sećam se kako se taj čistač cipela, kada su starke ušle u modu, prilagodio i uz svoju uslugu onima kojima treba očistiti cipele ponudio i nosiocima starki pertle za slučaj potrebe. Naravno onda patike nisu bile kao sada u raznim bojama nego bele, ali čistač cipela na Slaviji je imao najneverovatnije boje pertli. Za svaku odevnu kombinaciju uz starke. Čak i pertle u više boja – šarene. Dužine po izboru, za plitke ili duboke starke. Kasnije je i za martinke imao ponudu pertli.
Ne znam kada su se čistači cipela pojavili u ovim krajevima, neki izvori kažu na početku 20og veka, na kraju istog su skoro i nestali.
Kada sam bila u Lisabonu ne znam više ni kako naleteh na skulpturu prodavca srećki. Nisam uspela da čujem priču o tom nepomičnom prodavcu srećki, ali na tom trgu se i sada prodaju srećke, tiketi i slične sudbinske stvari. Simpatično, zar ne?
Vrlo zanimljiva, mala ali zapravo uočljiva je i skulptura amsterdamske prodavačice ljubavi, Belle. Skulptura posvećena svim damama širom sveta tog najstarijeg zanata. Uokvirena je nekakvim ramom, zapravo on predstavlja prozor iza koga dame stoje, pozivaju zainteresovane i primaju posetioce. A sve u neposrednoj blizini i nekada u prošlosti i pod nadzorom i kontrolom crkve.
Ovakve sklupture su dopadljive, jednostavno komuniciraju sa prolaznicima, uklapaju se u ambijent i daju poruku. Jednostavno, ulepšavaju ulični prostor i privlače turiste da se pored njih slikaju – za uspomenu.
Slike iz privatne arhive