Evo već skoro dve godine, svesno ili nesvesno odbijam da pisem o osećanju, doživljajima, iskustvima, strahovima vezanim za covid 19. Zapravo sam svoje pisanije i započela da pre svega sebi ulepšam treće doba, a onda i tebi, mogućem čitaocu i eventualno pratiocu ovih strana.
Dakle ideja je pokrenuti nas, dati nam neku novi ideju i vetar u ledja, nasmejati nas, skratiti ponekad predugi dan ili odagnati „one“ misli. Ja sebi pisanjem, a tebi čitaoče ovim pisanijama.
To je eto razlog zašto covid nije bio tema. Nije uspeo za svo ovo vreme da izmami osmeh. Ali ne lezi vraže, pre neki dan mi se dogodila situacija koju baš želim da ti prepričam, pa ti izaberi da li je za suze ili za smeh.
Postoji nekoliko uvoznih proizvoda koje za svoju porodicu i našu kuhinju nabavljam u jednoj veletrgovini direktno. To snabdevanje traje oko dve godine ali nije redovno, dakle ne u nekim odredjenim vremenskim intervalima. Kada poželimo baš te ukusne proizvode ja ih posetim, snabdem se i onda par nedelja ili par meseci se ne vidjamo. Tom prilikom sam u kontaktu sa dvoje zaposlenih koji rade na prodaji pomenutih proizvoda. Već tokom vremena smo počeli i da razmenjujemo i po neku rečenicu nevezanu za kupopordaju, ali kratko i više kurtoazno.
Iako je prostor u kome firma obavlja delatnost i ovo dvoje simpatičnih zaposlenih rade zapravo vrlo prostran, shodno preporukama tokom pandemije uvek nosimo maske. Tako i do danas.
Pre neki dan odem ja ponovo u „pazar“ kod njih, dan svetao i sunčan. Prilazim velikim staklenim vratima iza kojih oni sede i pred vratima stavljam masku, pre nego što udjem.
Bili su njih dvoje sami u prostoriji, oboje su me videli kako dolazim i gledaju me i prate moj ulazak. Ljubazno se javih na šta će gospodin da mi kaže:
„Gledam Vas kako prilazite vratima i rekao bih da ste mi svakako poznati. Ali iskreno nisam Vas prepoznao sve dok niste stavili masku na lice. Dobar dan gospodja Jelena“.
Njegova koleginica i ja se zbunjeno pogledasmo svesni da u izgovorenome ima nečeg nelogičnog, ali ovo su izgleda neka zbunjena vremena. Shvatile smo šta ne „štima“ ili ipak „štima“.
Kad smo kod izbora ja sam odabrala ono drugo – da se nasmejem. A kako se tebi čini?
Naslovna slika: August de Richelieu sa sajta Pexels
