Po drugi put se u životu nalazim u situaciji da se osećam potpuno bespomoćno. Situacija na koju ne mogu da utičem a može i mene i sve nas žestoko da ugrozi. Prvi put je to bilo te 1999.
Evo nas opet zatvorene, uplašene, nepripremljene, na silu poslušne. Dani, već i nedelje prolaze, razne misli kolaju kroz glavu. Naravno da se i strah uvukao, ali nekako nešto mi ne da da potonem. U misli mi dolaze sve neki lepi trenuci sa dragim ljudima.
Naročito mi je misli usmerila zabrana noćnih izlazaka i druženja uopšte. Oduvek mi je sastavni deo života bila kafana i kafanska muzika. Ima tu i genetike i navike, o tome drugi put. Nekad češće, nekad redje, ali kafana, baš kafana, je uvek bila sastavni deo mog života.
Mislim da bi mi i sada prijala, ali opasno je. Nikada mi sa divnim bliskim ljudima oko mene u kafani nije pretila opasnost osim od previše emocija i čašica. A eto desilo se, život je nepredvidiv. Čik izadji, ne znaš šta je gore, korona ili skupi policijski čas.
Nekako mi u sećanje naviru kafanski provodi bez posebnih očekivanja. Bilo ih je nekoliko, sada neizbrisivo urezanih u moje pamćenje.
Evo jednog posebno dragog.
Dakle jedno od onih kafanskih izlazaka koji najmanje obećava se desio u Novom Sadu tokom Sajma poljoprivrede gde sam sa kolegama boravila službeno. Imali smo goste iz Nemačke i Slovenije koje je trebalo i uveče zabaviti i ugostiti. U to vreme je u Novome Sadu skoro potpuno nemoguće naći blizu Sajma ili u širem centru grada zgodnu kafanu sa dobrom muzikom i ponudom, jer je sve već tradicionalno rezervisano nedeljama ranije. Na kraju posle mnogo pokušaja mi je uspelo da na rezervišem u jednom etno-restoranu na samom kraju grada. Tada etno-kafana nije bilo mnogo, još nisu ušle masovno u modu kao sada.
Odem da dogovorim sto za veći broj gostiju, raspitam se o meniju, muzika se podrazumeva. Ali peh! Restoran nije poznat po muzici, nema je, ovde se samo dobro jede. Padoh u očaj, ko još izlazi u Novom Sadu u vreme trajanja sajma u kafanu bez tamburaša. Nemci možda i ne znaju, ali slovenci očekuju, česti su gosti u našim krajevima.
Pitam ja gazdu može li se nešto učiniti da se obezbedi i muzika, možda nisu baš svi tamburaši u Novom Sadu i okolini zauzeti… On kada je video očaj u mojim očima i vapaj u glasu kaže da će pokušati da pozove nekoga, ko zna nekoga… Da ne brinem, već će neko svirati.
Photo by Freddy Do on Unsplash
Šta je tu je. Kafana više praznih nema, to nam je što nam je.
Dodjosmo mi u zakazano vreme, svita pogolema. Svi umorni od celodnevnog rada, sajmovi su inače uvek naporni. Naručuje se onako baš, ponuda na stolu od sorte, lepo i ukusno spremljeno, lepo i aranžirano. Odabrali smo lokalne specijalitete da ugostimo inostrane goste. Atmosfera lagano raste, zaboravlja se na hijerarhiju, na planove, ciljeve, bonuse, lica sve nasmejanija. Samo još muzika nedostaje. Proveravam kod gazde, ne brinite, kaže.
Osvrćem se nervozno i primetim u uglu, sasvim blizu nas dva više nego sredovečna gospodina, neobavezno obučeni. Jedan raspakuje gitaru, drugi vadi harmoniku. Uhh, pa gde su tamburice bogati. Pristiže još jedan muzičar.
Crnpurasti, okruglasni, neveliki, zift crne nauljene kose, impozantnih gustih brkova, a oči kao na ulju. Iz kutije vadi violinu, tambure nigde. Uhvati moj pomalo razočaran, pomalo zbunjen pogled i klimne na pozdav glavom. Rečeno mu je da smo mi ti dodjoši koje treba zabaviti. Kao da mi se učinio poznat.
Počeli su da sviraju lagano, nenametljivo. Savršeni odabir za internacionalnu družinu, lagano podižući štimung. Potpuno su osvojili prostor, ispunili ga prelepom bogatom muzikom bez pauze. Kao da svira orkestar RTV Vojvodine.
Harmonikaš peva, primaš vodi celu priču uz diskretan osmeh ispod gustih crnih brkova. Nekako je za svakog od nas, gledajući nas ispod oka napravio izbor, baš onaj pravi, u dušu te dira, a njegova violina taman za tvoje uho.
Sa vojvodjanskog repertoara maestro lagano prelazi na slovenački, nemački, madjarski, rumunski, na Balaša, Zvonka i koga već ne. Čuvenu Ševu nam je primaš svirao maestralno uz dezert i onda zaboravismo na vreme.
Jedan od slovenačkih kolega inače zaljubljenik u rok muziku, posle par pesama koje je ravnodušno slušao uz večeru počinje da pevuši. Zatim da sa oduševljenjem komentariše bogatstvo muzike, repertoara i štimunga. Kolega nemac inače velika pričalica, takodje zbunjen bogatstvom zvuka i virtuoznošću muzičara, posebno primaša. Pita šta se ovo dešava, kako je moguće ovoliko muzike i lepote od ovih skromnih skoro neprimetnih muzičara u nekom predgradju neke varoši. Kako to misliš neke varoši?
Sutradan je kolega morao da odsluša, sabijen u ugao našeg štanda, kulturološko-istorijsku lekciju o Vojvodini, vojvodjanima, Novom Sadu, multinacionalnosti, multijezičnosti , različitosti i bogatsvu kulture i muzike… pomilovala sam ga skraćenom verzijom, cenim da je zapamtio, nije mogao iz ćoška uteći.
Lepota večeri, druženja, rajska muzika koja ti misli odvlači u neke lepe snove i čini da zaboraviš svakodnevnicu i maestro na violini koji učini da svako od nas pomisli da baš njemu i samo njemu daruje ove note.
Zora se zabelela, muzičari se umorili, dubokim naklonom oprostili, a mi srećni i iscrpeljni što od rada na sajmu, što od predivnog doživljaja, potpuno neočekivanog, negde u novosadskom predgradju. Nastade muk dok kolega slovenac ne prozbori: E vi srbi ste čudo, kakvi ste to ljudi. Kod nas ovako nešto ne može da se doživi, a nije ni vikend, samo jedan četvrtak.
P.S. Maestro na violini je bio Inac Šen, za prijatelje Naci. Široj javnosti poznat kao član Velikog narodnog orkestra Radio-televizije Vojvodina bezmalo četrdeset godina, pratilac na violini Djordja Balaševića i Zvonka Bogdana.
Piši nam o čemu razmišljaš sada, u doba korone >>> OVDE.
Naslovna slika: Photo by Jonathan Nguyen on Unsplash
