Kada sam gladna, telo mi to dojavi, čak pošalje i neku porukicu šta mi se jede. Isto je i kada sam žedna ili kada mi se spava. Ili potreba da izadjem u šetnju i hodam. Potreba da dodirnem i budem dodirnuta je takodje prisutna. Recimo da zagrlim dragu prijateljicu kada se sretnemo, da se izljubim sa drugom iz detinjstva kada se nadjemo na kafi, da poljubim majku, držim u rukama unučicu i mazim je dok ne zaspi. Da me muž zagrli dok gledamo film.
U našoj kulturi i navikama je da imamo bliski kontakt sa bliskim osobama oko nas. Ali sve češće smo umorni, pod stresom izbegavamo dodire.
Uslovljeno današnjim načinom života, sve je manje telesnih kontakata medju nama, a oni nam zapravo tako mnogo znače. U zapadnom svetu je ta vrsta distanciranja čak dovela dotle da se rade studije. Tako je objavljena studija da 72 procenata ispitanika ima potrebu, zapravo čezne za zagrljajem, maženjem i poljupcem, ali i za bezazlenim dodirom i rukovanjem. Prosto kontaktom sa drugim bićem.
Izgleda da su sudeći o tome šta nam studija kaže najpogodjeniji oni u dobi oko 35 godina i oni preko 60. Ovi mladji su prezauzeti i uz to žive u velikom broju sami, dok su i stariji često lišeni kontakata, nekada je to voljno nekada nevoljno. Često i stariji žive sami.
Uz to su ovi mladji previše vezani za Internet koji lako stvara zavisnost i dovodi do toga da gubiš interes i želju za socijalnim kontaktima. Ko bi se sada oblačio, izlazio iz kuće posle dugog i napornog radnog dana kada može da ćaska preko Vibera sa društvom ili se druži preko drugih društvenih mreža, grupa, foruma i slično.
Naravno da možemo preko foruma, grupa i ćaskanja u virtuelnom svetu imati osećaj društvenog i angažovanog života. Čak se osećati i kao blizak pojedinima sa kojima smo u toj vrsti kontakta. Ali kako ćemo se dodirnuti?
Photo by Adrienn from Pexels
Jedna američka studija kaže da prosečni korisnik pametnog telefona dnevno dotakne njegov displej 2600 puta. Koliko puta dnevno dotakneš drugo biće, recimo onoga sa kim živiš? Ili živiš sam, što u današnje vreme nije retkost.
Pretpostavljam da te ovaj drugi podatak nebi usrećio da ga čuješ.
A šta bi bio zapravo razlog za toliko udaljavanje? Recimo primećeno je da stariji parovi čak dvostruko redje svog partnera pomaze po kosi ili po ruci nego mladi parovi.
Razmišljanje o ovome mi je palo na pamet sada kada živimo u sred epidemije sa preporukom za minimalnim, ako je moguće nikakvim fizičkim kontaktima. Pogotovu za nas vremešne iz svakodnevno navodjenih preopasnih razloga.
Kakav će ishod biti nakon epidemije? Hoćemo li intenzivirati kontakte i druženja kako bismo nadoknadili propušteno ili ćemo se vratiti na staro? Da li će se dodiri vratiti u naš život ili je to neminovna prošlost u neverbalnoj komunikaciji? Iskreno se nadam da će zagrljaj i na dalje pružati nezamenljivi osećaj zaštite, topline, bliskosti, ljubavi, prisustva ovde i sada.
Ipak mi se čini da će biti još studija na temu dodira kada korona bude iza nas, a zapravo još uvek prisutna u našim glavama. A šta je u tvojoj glavi, piši.
