Moja majka ima 82 godine i pretpostavljam da se gotovo nikada ne gleda u ogledalo, jer želi da zaboravi koliko je stara. Ako joj neka grana zaklanja sunce ili joj je žao da kajsije na vrhu krošnje prezreju i ne završe u njenom divnom džemu, ona se lati merdevina i testerice, rešena da pokaže svoj preduzetnički duh… ne misleći pritom na svoje telo.
Mojoj deci je to izuzetno zabavno – neustrašiva bakica visi sa drveta sa sve testerom – meni to nije nimalo smešno. Jednog dana, ne daj Bože, će pasti sa tih istih merdevina i onda ću u najboljem slučaju imati mamu sa slomljenom rukom ili kukom, koja ne može ništa više sama.
Prošle godine je potpuno samouverena u svoju savitljivost i gipkost čučnula u podrumu kako bi očitala strujno brojilo i pričvrstila nekoliko šrafova na kutiji. Nakon toga je zbunjeno konstatovala kako verovatno nikada ne bi mogla da se pomeri iz tog položaja jer su joj zbog čučnja nakon nekoliko minuta noge potpuno utrnule, kolena zabolela, a ruke se od zatezanja šrafova umorile. Nakon 45 minuta je nekako ipak uspela da dopuzi po hladnom podrumskom podu do stare komode iz moje devojačke sobe, kako bi se pridigla i dogegala u dnevni boravak da malo odmori.
Ona živi oko 100km udaljena od mene i ne samo da se penje po drveću, nego je i neopisivo tvrdoglava. Njoj je u njenom selu odlično. Nekoliko puta sam pokušala da popričam sa njom o ideji da se preseli bliže meni, ali o tome nema ni govora. Bašta koju je tata napravio za nju i ostavio za sobom je toliko lepa, da ona nikada ne bi mogla da je ostavi nekom drugom da je održava. U međuvremenu sam izgubila i svoj najvažniji argument – deca su već porasla, odselila se i sada više nije važno da mi bude blizu, jer svakako neće često viđati unučiće. Pre nekoliko godina mi je odlučno saopštila da ona selo neće napuštati. A kada sam predložila da joj dolazi žena kao pomoć par puta nedeljno, odmahnula je rukom i rekla: ne treba meni nega, trošiš novac bez razloga. Ionako ću jednog dana samo zaspati i sve će brzo biti gotovo.
Za sada pokušavam da je kontrolišem na daljinu. Pričamo svakodnevno preko Vibera, a kada mi ispriča plan da će ponovo da seče neko granje ili da kreči plafon u kuhinji, ja poludim i moje crveno lice zauzme ceo ekran: “Dokle ćeš više da izmišljaš projekte? Kada ti tako nešto zatreba, javi nam da dođemo i mi ti to završimo, za takve zadatke imaš nas!” Ali mama zna da mi za te stvari gotovo da nemamo vremena i zašto bi nas onda uopšte opterećivala, kad ona to može sama očas posla da završi… a i uštedećemo!
