“Uhvatim sebe kako me, dok mi zvoni telefon u ruci, žmarci podilaze, neprijatno mi je, ne želim da se javim, proveravam broj. Na svaki mogući način odlažem mogućnost da se javim i razgovaram. Možda je opet neka agencija koja nešto nudi, besplatan pregled prostate, najnoviji biljni preparat za podizanje imuniteta ili libida, jedinstven usisivač, multifunkcijski, besplatno letovanje na egzotičnoj destinaciji samo dodjite na prezentaicju i ko me sve ne pronadje…
Kada ja zovem češće pribegavam porukama – kratkim, izbegnem bar ono: dobar dan, ovde… kako si danas, ima li šta novo… Ne moram da izgovaram nepotrebne fraze i ne slušam odgovore koji traju. Manje mi smeta da šaljem tekstualne poruke u nedogled, ali živa reč, razgovor, nikako. Zašto? Jeli sve u redu sa mnom?
Nije tako davno bilo kada nismo mogli da telefoniramo kad god poželemo. Niti je telefona bilo na svakom ćošku ili u svakoj kući, niti je bilo besplatno. Nekako je to verovanto proizvelo osećanje i stvorilo naviku da se telefonom saopštavaju važne stvari, da ne treba preterivati sa dužinom razgovora, jer to ima i svoju cenu.
Photo by it’s me neosiam
U medjuvremenu su se stvari značajno promenile. Sada je sa mobilnom telefonijom sve drugačije, imaoci telefona su stalno svakome na raspolaganju, a mobilni telefon kao da je srastao za ruku, kao njen produžetak.
Kada telefon zazvoni čini mi se kao da kaže: baš me briga gde si i šta radiš – odmah se javi!
I privatno, a posebno službeno, svak sa one druge strane očekuje da sam mu na raspolaganju, da može da zove kada želi i očekuje da se javim u roku od odmah. Ako ne odgovorim usledi bezbroj ponovljenih poziva, ludilo.
Nekada i po nekoliko desetina razgovora u samo sat vremena, pa to je da poludiš, a ne možeš se isključiti. I onima sa druge strane je isto, iste obaveze isti pritisci. Ipak čini se da nikada više nismo bili u komunikaciji izmedju sebe, a nikada se manje nego sada nismo razumevali ili ispričali onako zaistinski.
Da li treba i u ovome napraviti prioritete?
Na koji poziv odogovoriti, a šta ipak može da sačeka.
Možda zato što nisam napravio prioritete mrzim telefoniranje? Učim se da to promenim, neće mi sprava diktirati kako da živim, zapravo treba da mi olakša svakodnevicu. To nije lako i sprovesti, ali trudiću se. Eto, započeću sa tim da ustanovim vreme u večernjim satima kada više neću odgovarati ni na pozive i ni na poruke. Neka to bude prvi korak.”
Ja kao pripadnik ženskog pola volim da razgovaram i pričam razumljivo volim i da teleofniram. Ali ne mogu reći da nije u pravu, stvarno su nas mobilni telefoni osim što su svakako praktični, nekako okovali. Šta ti misliš, da li ćeš ti nešto preduzeti? Recimo uveče se isključiti!
