Draže bi mi bilo da mogu negde sa dragom drugaricom da sednem u neki od omiljenih kafića i opletem priču – beskonačnu. Nedostaje mi lični kontakt. Ali kako stara poslovica kaže „nužda zakon menja“. Sada je već sasvim jasno da ima mnogo toga što ćemo zvati „novo normalno“, na šta ćemo se navikavati u vremenu pred nama i živeti novim normalnim životom. Kako će to izgledati predstavu nemam, a nekako i ne volim da mislim o tome, jer mi stvara mi nervozu. Ne volim kada osetim nesigurnost u sebi i onaj tako poznati „čvor u stomaku“.
Ali kada mislim na druženje na daljinu setim se moje divne prijateljice O. sa kojom imam višedecenijski iskreni i otvoreni prijateljski odnos. Sa kojom se razumem izmedju redova (upravo tako), sa kojom sam u isto vreme decu radjala, podizale ih, rodjendane slavile, iskustva skolskih dana razmenjivale, udavale ih i ženile.
Sa kojom sam prelazila iz jednog ženskog doba u drugo, savetovale se oko promene firmi i poslova, razmenjivala iskustva svakodnevnice, radovale se zajedničkim izletima sa našim muževima po prelepim delovima naše Srbije, ženskim skitaranjima po našem i nekim drugim gradovima, kafanskim provodima, sastancima sa ostalim prijateljima upriličenim sa svom našom decom…
Čudesno u našem višedecenijskom prijateljstvu je to što smo preko četvrt veka odvojene. I to ne na par stotina ili hiljadu kilometara nego čitavih 13.000 kilometara vazdušne razdaljine, brate slatki, heeej!
Kada su otišli, pisale smo jedna drugoj pisma, duga, iscrpna. Bile su to one 90-te, kod nas prevrati, kod njih adaptacija. Nismo se mogle vidjati, podizala se porodica, borba za život svak u svojoj areni. Ali kontakt nije prekidan. Uvek je bilo vremena da se napiše pismo.
Foto: Glenn Carstens-Peters
Brzo smo prešle na elektronska pisma. Taj preriod komunikacije je bio i najduži. Imale smo nedogovoreni dogovor da ona napiše e_mail na kraju svog radnog vremena, a mene sačeka ujutru, uz jutarnju kaficu u kancelariji. Šta ćeš lepše nego kafica sa prijateljicom izjutra. Onda ja pišem O. pa nju ujutru sačeka moj e_mail. I tako godinama.
Kada joj se kćerka udavala toliko sam bila uključena u pripreme njene divne, neformalne, opuštene, svadbe upriličene na otvorenom, tamo u tim dalekim, lepim, toplim, živopisnim predelima da kada su mi stigle, naravno elektronski, slike kao da mi je neko na njima nedostajao. Skoro da sam očekivala da i sebe vidim, toliko mi je sve nekako bilo blisko i poznato.
Kada bi došli u posetu zavičajnom gradu naši susreti su bili prirodan nastavak pošte razmenjene koliko juče. Samo sada uživo. Takoreći nije bilo novosti, samo nastavak i nas dve u isto vreme i na istom mestu. Priča, priča, priča…
Foto: Artem Beliaikin
Sada smo uz pomoć ovih prepametnih telefona na aplikacijama za komunikaciju, pa pišemo ili se vidimo i čujemo. Pa neka mi neko onda kaže da daljina razdvaja.
Mislim da ćemo i u ovim novonastalim uslovima našeg života ako se malo potrudimo i mnogo pišemo i pričamo na daljinu održati sva naša lepa prijateljstva i familijarne veze. Kao i u svemu sposobnost prilagodjavanja je najbitnija.
Naslovna slika: Andrew Buchanan sa sajta Unsplash
