Kada si mlad osećaš se lako, gipko, nemaš osećaj da nešto ne možeš. A i ne čudi da nisi stigao/la da od trčanja od vrtića, preko škole, sopstvenog posla, muzičkih, sportskih, jezičkih aktivnosti dece, obilaska roditelja, čašice razgovora ili čega već sa prijatlejima za džoging ne beše dovoljno vremena u toku zadatih 24 sata. Dobro poznajem taj osećaj „fali mi još samo 2 sata dnevno i sve bih stigla“.
Zasigurno, stručnjaci misle, može se početi u bilo kom dobu. Važno je samo ne preforsirati se na početku. Počni tempom i dužinom staze koja te ne opterećuje, odnosno koja ti prija.
Ne poredi se sa mladjim džogerima na stazi, ti imaš svoj tempo, svoju priču. Lagano produžavaj dužinu trčanja.
Od početka obratiti pažnju na signale svoga tela. Recimo na eventualne bolove ili kratak dah. Telo će samo reći šta mu ne prija, poslušaj ga, ali ne odustaj. Čak i ako se kuražiš, misliš to je tako lako, ide ti od ruke, oslušni telo!
Ako osetiš da ne prija smanji napor, što kažu klinci „povuci ručnu“ i predji na hodanje. Daj sebi pauzu. Ako se pak preforsiraš i pojave se neugodnosti kojih nije bilo ranije ili bolovi, obrati se lekaru.
Isprobaj stazu na Tašu, ako živiš u Beogradu. Upravo je napravljena za džogere, podloga je prilagodjena, nekako meka, udobna. Sigurno tih staza za trčanje ima i tamo gde ti živiš, potraži ih.
Ne kuraži se nepotrebno, ne zaboravi da telesna izdržljivost u našim godinama ipak opada.Lepo je što ćeš redovnim treniranjem usporiti taj proces. Zaboravi šta si mogao/la u mladosti. Ovo neka bude sasvim novi početak – bez pritiska.
Photo By Ryan McGuire
