Ovaj romantični pesnik je iza sebe osatvio dubok trag u srpskoj književnosti sa svoje 54 lirske i 7 epskih pesama, pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića, jedan je od najvećih srpskih romantičarskih pisaca.
I odlikaš i boem u telu romantičara
Mada, iako verujem da puno toga već znaš o Branku Radičeviću, barem ono iz obavezne lektire, da li znaš i da je njegovo pravo ime zapravo bilo Aleksija. Pitaš se zašto? I kako? Rodio se uoči svetog Aleksija 27. marta po novom kalendaru iliti 15.marta po starom 1824. godine, a ime Branko je sam sebi dao, jer je želeo da se što više približi srpstvu.
Takođe, bio je odličan đak, mada vrlo nestašan i kao takav ostao upamćen, a kasnije i kao veliki boem. Osnovnu školu je završio je u Zemunu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima i Temišvaru. Svoje i nestašluke svojih drugova opevao je u mnogim pesmama sa kojima je voleo da provodi vreme na Stražilovu, Magarećem bregu i Petrovaradinu.
Bez obzira što je važio da nemirnog dečaka, a kasnije mladića, njegov kvalitet, vrednoća i želja za učenjem su bili jasna smernica profesorima da ovog taletovanog buntovnika podrže i ohrabre da razvija svoje spisateljske talente.
Za vreme Brankovog školovanja, čuvena Karlovačka gimnazija je bila srpska ustanova, ali se nastava pohađala na latinskom i nemačkom. Puno se učilo matematike, fizike, geogrfije, astronomije, ali i jezičkih predmete, a ovaj sjajni pesnik je jednostavno voleo da uči sve. Njegova radoznalost ga je vodila i do interesovanja za berbe grožđa, igranje kola među omladinom, a sve je to ostavilo traga na njegovo kasnije stvaralaštvo.
Ljubav prema pisanju pesama probudila se još više odlaskom u Temišvar u kojima piše o svom odrastanju u Karlovcima, a svoju najpoznatiju pesmu “Đački rastanak” napisa je po odlasku u Temišvar. Puno je pisao o Karlovcima i želeo je da se jednoga dana sahrani na Stražilovu. Iako je patio za svojim drugovima i želeo je da se vrati u Srbiju, ipak, po želji svog oca, otišao je dalje, nevoljno u Beč da studira pravni fakultet.
Dok je boravio u Beču intenzivno se družio sa porodicom Vuka Stefanovića Karadžića. Tada je upoznao i Vukovu ćerku Vilheminu Karadžić poznatiju kao Minu. Ova je bila veoma obrazovana i talentovana devojka, govorila je srpski i nemački jezik, prevodila književna dela i učestvovala u raspravama koje su u kući Karadžića vodile značajne ličnosti poput Đure Daničića i Petra Petrovića Njegoša.
Branko Radicevic i Mina Karadžić (Izvor: Wikipedia)
U tom druženju rodilo se prijateljstvo, a ili i zaljubljenost između Mine i mladog pesnika koje je trajalo sve do njegove smrti. Pojedini istoričari tvrde da ga je ta zaljubljenost inspirisala da joj napiše pesmu „Pevam danju pevam noću“.
Takođe, iz poštovanja prema njenom ocu nije želeo da joj iskaže ljubav, a zbog svoje bolesti nije hteo nikoga da vezuje za sebe. Ali ipak, Mina Karadžić je postala njegova muza, a pesma „Pevam danju pevam noću“ je zajedno sa Brankovom posvetom pronađena u njenom dnevniku.
Zanimljivo je da se kod Mine kasnije pronašlo nekoliko pesnikovih portreta. Nakon što je on umro Mina je napisala tekst „Sećanje na Branka“.
Ovaj neverovatni pesnik je vrlo mlad preminuo od tuberkuloze u svojoj 29 godini na rukama žene Vuka Karadžića. Od dana kada je preminuo u Beču do prenosa njegovih moštiju od Beča, preko Pešte do Stražilova prošlo je čitavih 30 godina. Kada su konačno njegove mošti stigle na Stražilovo, mnogi ljudi su mu ukazali zahvalnost i poštovanje posetivši njegov grob.
I još nešto…
Na Stražilovu se nalaze dva obeležija posvećena Branku Radičeviću. Prvi je podignut dve godine posle njegove sahrane (delo vajara Svetozara Ivančevića), a drugi 1974. (delo vajara Jovana Soldatovića).
Potresna priča o jednom uzbudljivom i kratkom životu srpskog velikana, zar ne?
A koja je tvoja omiljena pesma Branka Radičevića?
Strastveni ljubitelj pisanja, čitanja, dobre kafe i crne čokolade. Pasionirani pratilac svojih ideja. Internet preduzetnica i dobra vila vašeg biznisa. Ako ne na Netu, onda me sigurno možete sresti pored neke reke kako šetam i osmatram prirodu oko sebe.