Sticajem okolnosti sam jedan deo svojih radnih godina provela obilazeći zemlju Srbiju pa i ostale ćirilične zemlje u okruženju. Boravila sam u mestima gde se verovatno nebih zaputila sopstvenim odabirom zeljenih destinacija.
Sada sam zahvalna na toj prilici. Videh što videti nebih i sretoh ljude koji bi mi u nekim drugim okolnostima promakli. Dakle obogatih se.
Jednom prilikom zadesim se u Požegi. Automobili , biciklisti , ljudi u žurbi, radni dan je, ali nekako drugačijoj žurbi nego u mom gradu. Ipak zastanu, pozdrave jedni druge, razmene par rečenica, pa svak na svoju stranu.
Obavim za šta sam došla i krenem po varošici da prošetam. Glavne znamenitosti u centru sam poznavala pa skrenem malo levo-desno i ušetam u jednu lepu ulicu sa drvoredom. Kuće razne. I nove zgrade i porodične kuće, starije, neke dobro održavane neke manje. Prolaznici se zaputili svak ka svom cilju.
Pogled mi privuče grupa okupljena na trotoaru ispred jedne omadje više nego skromne parterne kuće – nešto kao klub penzionera. Na trotoraru ispred, izmedju drveća dva stola. Oni stolovi sa aluminijumskim nogama i ultraplast pločom. Stolice jednostavne, prastare, drvene sa dve tanke paralelne gredice kao naslon. Oko jednog stola sede četvorica vremešne gospode i igraju karte. Za drugim stolom dvojica igraju šah. Kibiceri okružili ova stola. Mukla tišina, koncentracija i igrača i kibicera duboka. Nema pokreta, nema komentara čeka se sledeći potez igrača. Zlatno-narandžasti sunčevi zraci koji dolaze iza kuće se provlače izmedju ljudi i drveća. Kao da se stvorila neka specijalna optička kapsula oko njih. Ti ih posmatraš a oni ništa sem igre ispred sebe ne vide i ne zanima ih. Vreme ne teče, lišće se ne pomera, vetar ne duva, samo se dim iz pokoje cigarete uvija ka nebu. Postoje samo oni, tako vremešni i njihova igra, svi zaustavljeni u vremenu i prostru – večni.
I sada mogu da dozovem u sećanje taj mir i spokoj koji sam u svojoj duši i telu osetila gledajući ih. Pitala sam se da li su i ostali njihovi sugradjani darovani tim spokojem i mirom, da li je to nešto u sunčevim zracima i vazduhu. Ne dobih odgovor tada.
Kada je trebalo opredeliti se za izabranog lekara u Domu zdravlja gde sam pripadala opredelih se za doktorku koju zapravo nisam poznavala, samo sam je vidjala. Zašto baš nju ne znam.
Ispostavilo se da sam dobro odabrala. Ona je strpljiva sa nama vremešnima, posvećeno objašnjava i informiše te o svemu što ti je potrebno. Stpljivo sasluša često nepotrebna pitanja i nekako vanvremenski ljubazno odgovori i na najnepotrebnija. Neće da povredi prejakom reči. Kosa joj je protkana bojom zalazećeg sunca, glas topao i pevljiv. Ona je iz Požege, dobila sam odgovor, sada znam.
Naslovna slika: Yan Krukov sa sajta Pexels
