U neko doba večeri na podijum je izašao prilično običan par, godina 60+. On ridje proredjene kose sa znamenitim pivskim stomačićem. Ona sa razbarušenom pundjom a la „baš me briga“ u čudnim sandalama boje nara, nikako pripadajućim uz garderobu koju nosi.
Zauzeše stav kao iz nekog argentinskog filma, ne dozvoljavajući da ih poremeti što su sami na podijumu za igru. Muzičari kao da su ih već sretali, zasviraše tango, a njih dvoje onako nesavršeni, savršeno zaploviše preko podijuma, uskladjeni do perfekcije, zaneseni muzikom i svojom igrom i tako iz melodije u melodiju. Mi ostali muklo kao u pozorištu posmatrasmo prizor sklada i lepote pokreta uživajući u divnoj muzici koja kojim čudom nije bila sveopšte voljeni i slušani pop-rok.
Zašto o ovome pišem, možda se pitate.
Nedavno sam pročitala, pa bih da podelim sa čitaocima, da neka istraživanja kažu da u poznim godinama ples uspešnije poboljšava mentalne (kognitivne) performanske nego fitnis. To je iz razloga što kognitivno uključuje, recimo percepciju, pažnju, pamćenje, učenje i rešavanje problema, ali i orijentaciju i kreativnost.
Time su se bavili na neurološkoj univerzitetskoj klinici u Magdeburgu. U cilju poredjenja oformili su dve grupe. Učesnici su bili prosečne starosti 68 godina. Jedna grupa je plesala, a druga se bavila fitnisom (vežbe zasnovane na ponavljanju pokreta). Čitava studija je trajala šest meseci. Učesnici su imali vežbe 1,5 sat dva puta nedeljno.
Rezultat je zanimljiv, čak vrlo zanimljiv i rečit:
Istraživački tim je otkrio povećanje volumena u regijama mozga plesača u MRT-u (procedura snimanja), koji su neophodni za pažnju, pamćenje i koordinaciju složenih pokreta. Sa druge strane, fitnis sportisti su uglavnom povećavali volumen malog mozga (npr. odgovorni za kontrolu pokreta). Kod plesača je tokom studija došlo je do povećanja faktora rasta nerva, što je važno za formiranje novih nervnih ćelija i toliko potrebnu dugoročnu memoriju.
Naučnici kažu da ovo nije iznenađujući rezultat. Očigledno je da su složeni zadaci zahtevniji za telo od monotonih. Tako da činjenica da su veći efekti složenijeg treninga zapravo nije iznenađujuća. Kao na primer hodanje po šumskim stazama ima veći efekat od hodanja po ravnom asfaltu.
Postoje i razne stimulacije tokom plesa: plesači obrađuju muziku i pokušavaju da sinhronizuju pokret sa ritmom. Osim toga, oni dovršavaju složene trodimenzionalne pokrete i istovremeno komuniciraju sa svojim plesnim partnerom:
dakle, plesni trening je trening protiv demencije.
Ples: Fotografija od autora Cottonbro sa sajta Pexels
S obzirom da se još uvek manje krećemo zbog epidemije Covida, možemo plesati i u stanu. Na Youtubu se mogu naći fantastični muzički miksevi razne muzike, pa i one za ples. A ako niste sigurni u korake ima i tutorijala koji će pomoći. Nikada nije kasno da se uči. Dakle i plesati sam je dobro. Napravi sebi koreografiju, bar je naša generacija uživala u Lokicinim koreografijama.
Naslovna slika: Marko Zirdum sa sajta Pexels
