Jedan od jačih razloga zašto ne volim da sa njima imam posla je iznos prekršajnih kazni koji me uvek iznervira. Zapravo naljutim se na samu sebe kako sam sebi dozvolila glupost da umesto da odem na dobar ručak ili u pozorište sa mužem i prijateljima ja platim saobraćajnu kaznu. Dakle jasno je da sam tvrdica.
Nedavno sam imala jedno zanimljivo iskustvo, doduše prvo sam se iznervirala… Ne volim da vidim vozače za volanom kako drže mobilni telefon i u najveće telefoniraju. Naročito mi smeta kada vidim vozače autobusa gradskog saobraćaja, što je takoreći nemoguće ne videti. Ne znam da li i jedan od tih vozača nema zalepljen telefon za uho. Sumnjam.
Ali kako izbeći situaciju da se javiš na poziv dok voziš, kada si stalno nekome potrebna. U tim situaciju koristim naravno slušalice kao i većina osim kada to ne uradim.
E baš to se desilo pre neki dan, vozim lagano, gužva, ništa novo u Beogradu ovih meseci i zazvoni mi telefon. Kako sam čekala poziv, trebalo je da bude kratak, javim se kad izmedju dva parkirana automobila izšeta zgodni mladi policajac sa osmehom na licu. Uvežbanim pokretom mi pokaza da moram da se zaustavim, parkiram i ostalo znate…dokumenta molim, znate li zašto sam Vas zaustavio… kazna ne bas sitnica. Policajac vidi kako sam se sneveselila, učinilo mi se kao da mu je krivio, ali to sam verovatno umislila, pa da mi ublaži duševnu bol što pre objasni kako mogu da platim samo polovinu iznosa ako uplatim odmah. Da bude još ljubazniji kaže: Eto upišite u podsetnik na telefonu da na vreme uplatite, bar ćete uštedeti polovinu kazne. Dobar neki čovek i zaista ljubazan.
Ali moja iskustva sa službenim licima u policiji kada recimo idem da produžim vozačku dozvolu, registrujem kola ili slično nisu baš tako pozitivna u smislu ljubaznosti i strpljenja osoblja. Ali ima drugačijih priča.
Moja kćerka živi na nekim drugim evropskim geografskim širinama kao i dužinama. Neka druga ministarstva su joj pomogla da donese odluku da napusti svoje rodjene širine, kao i stotine hiljada naše dece, ali to je neka druga priča. Elem i u tim drugim obećanim zemljama dešava se da neko potegne za tudjim pa tako njoj ukradoše tašnu i naravno pripadajuća dokumenta. Kao verovatno u svakoj zemlji prva stanica je opštinska policija da se prijavi slučaj i zatraže nova dokumenta. Ode ona u obližnju policiju, oni malo zauzeti ali: molimo gospodju da se udobno smesti u čekaonicu, da li želi nešto da popije? Ponudiše je kafom, čajem, vodom. Kada su videli da je blagoslovena tek tada se raznežiše i službenica je udobno smesti u najudobniju fotelju na raspolaganju. Preporuči joj da se dok čeka posluži nekom od knjiga na rafovima čekaonice i njima prekrati vreme. Literatura prikladna, lako štivo, a budućoj mami ničim izazvano u oči pade naslov „Ako ti život ponudi limun, odmah zgrabi tekilu i so“.
Ne znam kada ćemo mi nešto tako doživeti u nadležnim službama. Verovatno u nekom narednom veku, šta misliš?
Nasplovna slika: Matthias Kinsella
Izvor: Unsplash
